Немезис

Она се немилосрдно отргну од тих мисли и покуша да их скрене у неком другом правцу.

„У ствари, ни ја не идем често на платформу за осматрање”, рече Џенар. „Увек има пречих ствари. А и кад пођем, горе се увек осећам усамљено. Драго ми је што ћу сада имати друштво. Хајдемо!”

Повео ју је ка малом лифту. Инсиња се сада први пут нашла у лифту, од како је под Куполом, и за тренутак јој се учини као да је код куће, на Ротору, с тим што није осетила промену псеудогравитацији, нити се осетила благо притиснута уз један од зидова, услед ефекта Кориолис, као што би то било на Ротору.

„Ево нас”, рече Џенар и пропусти Инсињу пред себе. Она крочи у празну просторију пред њима, но, одмах устукну, коракнувши назад. „Јесмо ли овде изложени?” упита она.

„Изложени?” збуњено понови Џенар. „Ох, мислиш, у односу на Еритрову атмосферу? Не, нисмо, немој се плашити. Опточени смо стакленом полулоптом обложеном дијамантима која је непропустива. Један метеорит би је, несумњиво, пробио, али небо је сасвим лишено метеорита. Овакво стакло имамо и на Ротору, знаш, али…” у гласу му се појави призвук гордости… „не баш оваквог квалитета и ових размера.”

„Није вам уопште лоше овде доле”, рече Инсиња, пруживши руку да поново дотакне стакло и увери се у његово постојање.

„Није, зато што у противном нико не би хтео да дође овамо”, узврати Џенар, а онда поново усредсреди пажњу на мехур. „И овде повремено пада киша, али онда је у сваком случају облачно. А када се разведри, све се брзо исуши. Нешто мало влаге заостане, али мехур бива чишћен по дану нарочитом мешавином детерџената. Седи, Евгенија.”

Инсиња се завали у меко, удобно седиште које се готово само од себе искоси, тако да је она дошла у прилику да гледа право нагоре. Чула је како се искошује и друго седиште под Џенаровом тежином. Одмах потом угасише се мале ноћне светиљке чија је расвета била довољна таман да се разабере положај седишта и сточића у просторији. У тами ненастањеног света, ведро небо над њима, тамно као црни сомот, намах се осуло мноштвом искрица.

Инсињи се оте уздах. Знала је, из теорије, како небо изгледа. Виђала га је на картама, симулацијама или фотографијама — у сваком виду и у сваком облику, изузев у стварности. Затече саму себе како не покушава да разабере занимљиве објекте, загонетне појаве, тајне које би прионула да решава. Пажњу јој нису привлачила сама небеска тела, већ шаре које су правила.

У магловитој праисторији, присетила се, управо је проучавање ових шара, а не самих звезда, изнедрило замисао о сазвежђима, чиме су ударени темељи астрономије.

Џенар је био у праву. Прекрио ју је, као фина, мека, неосетна паучина.

После извесног времена, Инсиња се готово снено огласи: „Хвала ти, Џенаре.”

„На чему?”

„Што си се понудио да пођеш напоље с мојом кћерком. Ризикујеш свој ум због ње.”