Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
АСТЕРОИД
48
Двадесет други август 2235. Био је то значајан датум за Крајла Фишера, јер тог је дана био Тесин рођендан. Педесет трећи рођендан, тачније говорећи. Она га није помињала, нити му је придавала значај — вероватно стога што се поносила својим младоликим изгледом на Аделији, или можда зато што је била одвећ свесна Фишерових пет година предности.
Ова разлика у годинама Крајлу, међутим, ништа није значила.
Чак и да га није освојила својом интелигенцијом и својим сексуалним темпераментом, Теса је држала кључеве за стизање на Ротор и он је то добро знао.
Очи су јој, сада, биле обавијене ситним борама, а и мишице су јој постале понешто млохаве, али рођендан који није помињала представљао је за њу тријумф када је, њишући се, ушла у апартман који је с годинама постајао све раскошнији и бацила се у своју удобну наслоњачу сијајући од задовољства.
„Ишло је глатко као у међузвезданом простору! Потпуна савршеност.”
„Волео бих да сам могао бити тамо”, рече Крајл.
„И ја бих то волела, Крајле, али ствар је збиља била строго поверљива. Осим тога, чини ми се да те ионако сувише увлачим у ствари које не би требало да знаш.”
Циљ је био Хипермнестра, један иначе сасвим неугледан астероид који је тог тренутка био у погодном положају, не сувише близу других астероида и, што је још важније, не преблизу Јупитера. Даље, ниједна Насеобина није на њега полагала никакво право, нити га је, до сада, било ко посетио. А поврх свега, прва два слога његовог имена чинила су га, колико год то тривијално изгледало, и у симболичном смислу идеалним одредиштем за пробни надсветлосни лет кроз хиперсвемир.
„Претпостављам да је брод сигурно приспео.”
„Стигао је до удаљености од десет хиљада километара. Могли смо и ближе да га доведемо, али нисмо желели да ризикујемо појачање његовог гравитационог поља, колико год оно слабо било. Затим се вратио, разуме се, до унапред предвиђене тачке. Водиле су га две обичне летелице.”
„Претпостављам да су Насеобине помно посматрале.”
„Наравно. Али једно је када видиш брод који у тренутку нестаје, а друго је да знаш где је отишао; да ли је отпловио брзином мањом од светлосне, односно светлосном, или много пута већом од светлосне; и, нарочито, како је све изведено. Значи, могу да гледају колико хоће, али то им ништа неће помоћи.”
„Нису имали ништа у близини Хипермнестре, зар не?”
„Нису имали начина да открију одредиште, осим ако безбедност није заказала, а то се како изгледа није догодило. Но, чак и да су знали или претпоставили, ни то им, само по себи, не би много помогло. Све у свему, Крајле, врло задовољавајуће.”
„Очигледно, велики корак.”
„Са наредним великим корацима који су тек пред нама. То је био први брод оспособљен да надсветлосном брзином превезе једно људско биће. Али, као што знаш, посаду је сачињавао само један робот.”
„Је ли робот успешно дејствовао?”
„У потпуности, али то још није од великог значаја, осим што се показало да можемо да превозимо велике масе тамо и натраг у једном комаду — бар у макро размерама. Биће потребно неколико недеља испитиваја да бисмо се уверили да није дошло ни до каквих озбиљних оштећења у микро размерама. И, наравно, тек нам предстоји задатак да изградимо веће бродове, да у њих уградимо ваљане и оперативне системе за одржање живота, као и да обезбедимо вишеструке безбедносне системе. Робот може да поднесе стресове које људска бића нису у стању.”
„Како стојимо с роковима?”
„До сада добро. До сада. Још годину дана, годину и по — ако не буде неких катастрофа или неочекиваних незгода — и требало би да будемо способни да приредимо изненађење Роторијанцима — под претпоставком да су још у животу.”
Фишер се трже и Венделова се одмах скруши: „Опрости. Увек себи обећам да никада више тако нешто нећу рећи, али понекад ми излети.”
„Нема везе”, одмахну главом Фишер. „Значи, коначно је потврђено да ћу бити на првом лету ка Ротору?”
„Ако било шта може бити коначно потврђено у вези са нечим што се, ипак, неће десити још наредних годину и по дана. Нема начина да се предупреде изненадне промене које су сасвим могућне у овом пројекту.”
„Али за сада?”
„Изгледа да је Танајама за собом оставио белешку о томе да ти је обећано једно место на броду — што је много лепше но што сам од њега могла очекивати. Коропатски је био толико љубазан да ме упозна са тиме данас, наравно тек када сам ја, после успешног лета, осетила да је добар тренутак да га прва питам.”