Немезис

Што се Еритра тиче”, настави он, „не треба потцењивати ни опасност од куге, иако нам се чини да је болест уминула, бар у свом раном вирулентном облику. И ја сам у подједнакој мери невољан да ризикујем Марлену као и ти, Евгенија.”

Марлена на то огорчено прошапута: „Нема никакве опасности!”

„Сивере, мислим да не треба да водимо овај разговор у њеном присуству”, рече Инсиња.

„Грешиш. Ја желим да буде у њеном присуству. Слутим да она боље од нас обоје зна шта треба да чини. Она води рачуна о свом уму и наша је дужност да се у то мешамо што је мање могуће.”

Из Инсињиног грла оте се неки неартикулисан звук, али Џенар неумољиво настави, са призвуком неприкосновености у гласу: „Желим да она учествује у разговору јер желим њен допринос. Желим да чујем њен став.”

„Али ти знаш какви су њени ставови”, рече Инсиња. „Она хоће напоље, а ти кажеш да јој то морамо допустити јер је она, некако, магична.”

„Нико магију није поменуо, ни то да јој једноставно треба отворити врата. Предлажем вам један мали експеримент, уз све неопходне мере предострожности.”

„Какав експеримент?”

„Пре свега, желео бих да се изврши скенирање Марлениног мозга.” Он се окрену Марлени. „Схваташ ли, Марлена, да је то неопходно? Имаш ли каквих приговора?”

Марлена се лако намргоди. „Већ сам била скенирана. Сви живи су скенирани. Не дају ти да пођеш у први разред ако ниси скениран. Сваки пут када идеш на систематски преглед…”

„Знам”, сложи се Џенар нежно. „Нисам баш сасвим страћио ова три дана. Ево, овде…” — његова рука се спусти на компјутерску тастатуру на левој ивици стола, „овде имам компјутеризоване податке о свим скенирањима кроз које си до сада прошла.”

„Али не говориш нам све, чика Сивере”, примети Марлена мирно.

„Ах!” узвикну победоносно Инсиња. „Шта крије од нас, Марлена?”

„Мало је нервозан у вези са мном. Не верује ми у потпуности када кажем да осећам да сам безбедна. Није сигуран.”

„Неће бити, Марлена”, успротиви се Џенар. „Прилично сам сигуран у твоју безбедност.”

Но Марленино лице се одједном обасја. „Мислим да си баш због тога чекао три дана, чика Сивере! Уверавао си самог себе да си сигуран, да не би преда мном морао да глумиш. Али не ваља. Још се види.”

„Ако је тако, Марлена, онда је то само зато што си сувише вредна, сувише значајна, тако да је и најмањи ризик преопасан.”

„Ако сматраш да је и најмањи ризик преопасан”, упаде љутито Инсиња, „како мислиш да се ја осећам, као мајка? И тако, у властитој несигурности, прибавио си резултате њених скенирања, нарушивши приватност њених медицинских налаза.”

„Морао сам. И нашао сам оно што сам тражио. Подаци су недовољни.”

„Како то мислиш, недовољни?”

„У првим данима Куполе, у време када је куга најжешће харала, један од главних задатака био нам је да начинимо што делотворнији мождани скенер, као и да направимо ефикасан компјутерски програм који би тумачио добијене налазе. Ништа од овога није пренето на Ротор. Питова силна жеља да сакрије појаву куге нагнала га је да се успротиви изненадној појави једног усавршеног можданог скенера на Ротору. То би, вероватно, проузроковало непотребна и неугодна питања и говоркања. Све заједно, смешно, по мом мишљењу, али и у томе, као и у другим стварима, Пит поступа по своме. Сходно томе, Марлена, ти на Ротору никада ниси била скенирана на прави начин, па желим да то учинимо сада, на нашем инструменту.”