Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Ах, преболећу то већ и сама. Али има и нешто друго. Рекла сам ти малочас да Земљанима потпуно недостаје осећај за свемир.”
„Да, сећам се.”
„Па, ево ти пример. Коропатски нема осећај — никакав — за непојмљиву величину свемира. Он прича о томе да се оде на звезду-суседа и да се потражи Ротор. Како то да се изведе? С времена на време, опазимо неки астероид — који ишчезне пре но што успемо да му израчунамо орбиту. Знаш ли колико времена треба да се он поново нађе, чак и са свим тим модерним апаратима и инструментима? Понекад и године. Свемир је огроман, чак и у непосредној близини неке звезде, а Ротор је мајушан.”
„Да, али ти свој астероид тражиш међу хиљадама других. Ротор, с друге стране, јесте једини објекат те врсте у близини звезде-суседа.”
„Ко ти је то рекао? Чак и да звезда-сусед не поседује планетни систем какав очекујемо, сулудо је очекивати да нема астероидну опну око себе.”
„Да, али та опна је мртав камен, као и наши астероиди. Ротор је, насупрот томе, Насеобина која живи и емитоваће широк опсег зрачења који ће се лако открити.”
„Ако је Ротор жива Насеобина. Шта ако није? Онда он постаје тек још један астероид и његово проналажење је ужасно тежак задатак. Можда не бисмо у томе успели у било ком разумном раздобљу.”
Фишер није могао да сакрије израз очајања на лицу.
Венделова испусти пригушен звук и приближи му се, обавивши му руку око укоченог рамена. „Ох, душо, схвати ситуацију. Помири се с том могућношћу.”
„Знам”, рече Фишер сломљеним гласом. „Али можда су живи. Зар то није могуће?”
„Можда и јесу”, одврати Венделова, али са призвуком извештачености у гласу. „Ако јесу, тим боље за нас. Као што си сам рекао, биће нам лакше да их откријемо ако емитују радио-таласе ма које врсте. Штавише…”
„Да?”
„Коропатски жели да са свог првог путовања донесемо натраг нешто што ће недвосмислено потврдити да смо се сусрели са Ротором, нешто што ће бити необорив доказ да смо се збиља отиснули у дубоки свемир и вратили се назад, преваливши неколико светлосних година за само неколико месеци. А шта бисмо могли донети назад што би било довољно убедљиво? Да нађемо некакав комад метала или бетона који плута свемиром. Не, није довољно аутентично. Мање-више, било шта што донесемо са Ротора можемо имати и овде, на Земљи. Комад метала који се не би могао идентификовати као роторијански представља нешто што смо сасвим могли понети са собом. Чак и ако пронађемо такав комад који је особен за Ротор — неки артефакт који може постојати једино на насеобини — то би се и даље хладно могло сматрати обманом.
С друге стране, уколико је Ротор и даље оперативна, жива Насеобина, можда бисмо могли убедити неког од Роторијанаца да се врати с нама. Роторијанац може бити идентификован као такав — постоје документа, отисци прстију, ретинални отисци. Анализе ДНК. Можда ће бити и људи по Насеобинама, или чак на Земљи, који ће моћи да препознају тог одређеног Роторијанца којег будемо повели. Коропатски управо то има на уму. Рекао је да је Колумбо, по повратку са свог првог путовања, довео собом америчке домороце.
Наравно”, настави Венделова, уз уздах, „постоји ограничење у погледу тога што ћемо донети или довести натраг на Земљу. Једног дана ћемо можда изградити бродове велике као Насеобине, али први прототип биће сасвим мали и врло примитиван, према будућим мерилима. Можда ћемо бити у могућности да поведемо са собом једног Роторијанца — више од тога премашило би наше способности смештаја, тако да ћемо морати да одаберемо оног правог.”
„Моју кћерку, Марлену”, рече Фишер.
„Можда она неће хтети да пође. Можемо повести само онога ко својом вољом жели да се врати. Наравно, значајно је бити један међу хиљадама, можда и међу десетинама хиљада, али, ако она не буде желела да пође…”
„Марлена ће хтети да се врати. Дај ми само да говорим с њом. Убедићу је, некако.”
„Можда то неће одобрити њена мајка.”
„И њу ћу убедити”, рече Фишер суморно, али чврсто. „Успећу, некако.”
Венделова поново уздахну. „Не могу да те пустим да живиш с таквим мислима, Крајле. Зар не видиш да не можемо повести собом твоју кћер, чак и ако она пристане да пође?”
„Зашто да не? Зашто да не?”
„Било јој је тек годину дана када је отишла. Она се не сећа Сунчевог система. Нико је у Сунчевом систему не би могао идентификовати. Тешко да ћемо наћи податке о њој, било где у систему. Не, то мора, у најмању руку, бити средовечна особа — и то нека од оних које су, својевремено, путовале на друге Насеобине, односно, што је још боље, на Земљу.”