Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Инсињи је изгледало да у сваком случају има разлога за панику. Марлена је била премлада да би памтила свет где је летење кроз ваздух представљало обичну ствар. Прилично је мирно примила превоз ракетом на Еритро, али како ће реаговати на овај непојамни лет кроз ваздух?
Па ипак, Марлена се попела у кабину и сместила на своје седиште уз крајње спокојан израз на лицу.
Да ли је могуће да уопште није схватала озбиљност ситуације? „Марлена, душо, познато ти је шта ћемо учинити, зар не?”
„Јесте, чика Сивере. Показаћеш ми Еритро.”
„Из ваздуха, знаш. Летећеш кроз ваздух.”
„Да. То си ми већ рекао.”
„Да ли те помисао на то узнемирава?”
„Не, чика Сивере, али зато тебе силно узнемирава.”
„Само због тебе, душо.”
„Ја сам потпуно у реду.” Она се окрену, сасвим мирног лица, према њему док се успињао за њом и смештао у седиште. „Могу да разумем што је мајка забринута”, настави, „али ти си још више забринут. Углавном ти полази за руком да то прикријеш, али да се само видиш како облизујеш усне, било би ти непријатно. Сматраш да ће, ако се догоди нешто лоше, то бити твоја кривица, а та помисао никако ти не да мира. Но, свеједно, ништа се неће догодити.”
„Јеси ли сигурна у то, Марлена?”
„Потпуно сигурна. Ништа ми неће бити на Еритру.”
„То си казала поводом куге, али није сада реч о томе.”
„Свеједно о чему је реч. Ништа ми неће бити на Еритру.”
Џенар благо одмахну главом у неверици и неизвесности, а онда зажали због тога, јер је знао да је она прочитала поруку подједнако лако као да се појавила најкрупнијим словима на екрану компјутера. Али у чему је била разлика? Чак и да је успео да потисне ствар и да се држао као да је какав бронзани кип, она би га свеједно прозрела.
„Идемо у ваздушну комору у којој ћемо остати неко време”, рече он, „како бих могао да проверим реакције мозга летелице. Потом ћемо проћи кроз још једна врата и авион ће онда узлетети у ваздух. Јавиће се дејство убрзања које ће те потиснути уназад, а затим ћемо пловити кроз ваздух, а између нас и тла неће бити ничега. То ти је јасно, надам се?”
„Не бојим се”, узврати Марлена тихо.
50
Ваздухоплов се држао постојаног курса поврх голог предела таласастих брда.
Џенар је знао да је Еритро жив у геолошком погледу, као и да су предузета геолошка изучавања показала да су постојала раздобља у његовој историји када је био пун планина. Планине су се још могле сусрести ту и тамо на његовој цисмеганској полулопти — полулопти поврх које је надувени круг планете Мегас, око које је Еритро кружио, почивао готово непомично на небу.
Овде, на трансмеганској страни, међутим, равнице и брда представљали су главну особеност два велика континента.
Марлени, која никада раније у животу није видела неку планину, чак су и ниски брежуљци деловали узбуђујуће.
На Ротору су постојале речице, разуме се, а са висине са које су посматрали Еритро његове реке нису се од њих разликовале.
Џенар помисли: Марлену чека изненађење када их буде видела изблиза.
Марлена се љубопитљиво загледала у Немезис која је већ прошла највишу, подневну тачку и стала да се спушта према западу. „Она се не креће, зар не, чика Сивере?”, упита девојка.
„Креће се”, узврати Џенар. „Односно, бар се Еритро окреће у односу на Немезис, али у ритму од једном дневно, док Ротор начини пун круг једном у свака два минута. Поређења ради, Немезис, виђена одавде са Еритра, креће се нешто мање од седам стотина пута спорије него виђена са Ротора. Овде изгледа да почива непомична, али ипак то није сасвим случај.”
А онда, бацивши брз поглед према Немезис, он додаде: „Никада ниси видела Земљино Сунце, Сунце Соларног система, знаш; чак и да јеси, ниси га запамтила, будући да си тада била беба. Сунце је било знатно мање, виђено са места где се налазио Ротор у Сунчевом систему.”
„Мање?” понови изненађено Марлена. „Али компјутер ми је казао да је Немезис мања.”
„И јесте, у стварности. Ротор се, међутим, налази знатно ближе Немезис него што је икада био Сунцу, тако да Немезис изгледа већа.”
„Од Немезис нас дели четири милиона километара, зар не?”
„А од Сунца нас је раздвајало сто педесет милиона километара. Да се налазимо на толикој удаљености од Немезис, добијали бисмо мање од један одсто њене светлости и топлоте него што до нас стиже сада. Да смо, пак, овако близу Сунцу као што смо близу Немезис, у трену бисмо се претворили у пару. Сунце је знатно крупније, сјајније и топлије од Немезис.”