Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Постојао је, наравно, Савет — примерено изабран и веома делатан када је у питању било спровођење закона и доношење одлука — свих осим оних које су биле битне, а које су се односиле на будућност Ротора.
То је њему препуштано.
Можда, у ствари, и несвесно; ствари од значаја биле су као неким прећутним договором једноставно занемариване, напросто као да не постоје.
Налазили су се ту, у једном пустом систему, доконо градећи нове Насеобине, потпуно уверени да на располагању имају неограничено много времена. Сви су некако, с поуздањем, узимали здраво за готово да ће једног дана, када сасвим испуне овај њихов астероидални појас (задатак наредних нараштаја, који је у овом часу мало кога непосредно заокупљао) техника хиперпогона узнапредовати до те мере да ће бити сразмерно лако дати се у потрагу за новим планетама и заузети их.
Времена је било напретек. Време се протезало у вечност.
Само је Пит био свестан тога да време, ипак, није баш тако неограничено и да би у било ком тренутку, без претходне најаве, рокови могли истећи.
Када ће, коначно, и у Сунчевом систему, постати свесни постојања Немезис? Када ће још нека Насеобина одлучити да следи пут којим Ротор беше кренуо?
Једног ће се дана то морати десити. Пошто се Немезис неумољиво приближава Сунцу, коначно ће доћи до оне тачке — звезда ће, додуше, и даље бити далеко, али и сразмерно близу — када ће житељи Сунчевог система морати бити слепи да је не виде.
Један програмер, убеђен да решава проблем од чисто научног интереса, дошао је на Питовом компјутеру до процене да ће у року од хиљаду година откриће Немезис постати неизбежно, као и да ће, отприлике у исто време, Насеобине почети да се разилазе.
Пит је, онда, поставио питање: хоће ли се те Насеобине управити ка Немезис?
Одговор је био одречан. До тог времена хиперпогон ће постати много ефикаснији и много јефтинији. Насеобине ће о оближњим звездама знати много више — које од њих поседују планетне системе и какве врсте. Не би се оптерећивале једним обичним црвеним патуљком, већ би пажњу уперили ка сунцоликим звездама.
То би Земљу у потпуности препустило њој самој, што би је довело у очајнички положај. Спутана исконским страхом од свемира, већ у поодмаклом стадијуму назадовања, још већма, током те хиљаде година, утонула у беду и сиромаштво… шта би могла учинити када јој се укаже судњи дан у виду Немезис? Њени житељи нису били кадри за дуга свемирска путовања. Били су то људи Земље. Приковани за површину. Безнадежно би чекали док се Немезис сасвим не приближи. Није за њих било наде да би могли да оду било где другде.
Питу се указа слика једног оронулог света који покушава да нађе сигурност у чвршћем систему Немезис, систему довољно стабилном да остане на окупу у тренутку док, приликом мимоилажења, буде уништавао Сунчев систем.
Био је то ужасан сценарио, па ипак неизбежан.
А кад би се Немезис удаљавала од Сунца, уместо да му се примиче? Све би, намах, било другачије. Откривање Немезис постајало би, временом, све мање вероватно, а чак и да се звезда напокон уочи, била би мање пожељна, а и мање досегљива као уточиште. У ствари, да се Немезис удаљава, Земља не би ни трагала за уточиштем.
Међутим, није било тако. Земљани ће доћи: земаљски олош, са својим сурогатним и абнормалним мноштвом култура, све ће преплавити. Шта би друго Роторијанцима преостало до да их униште док су још у свемиру? Али хоће ли и тада бити неког Јануса Пита да их увери да им је то једини избор? Хоће ли тада имати неког Јануса Пита да их увери да Ротор мора имати и оружја и одлучности да на то буде приправан и да учини што треба када за то дође тренутак?
Ипак, на крају крајева, компјутерска анализа била је оптимистичка. Компјутер беше устврдио да ће до откривања Немезис из Сунчевог система морати да дође током текућих хиљаду година. Али када, тачно? Можда већ сутра? Можда је до тога већ дошло, пре, рецимо, три године? Није ли било могуће да се нека Насеобина, у покушају да достигне најближу звезду, и не знајући ништа корисно о оним удаљенијим, већ сада креће бившом Роторовом стазом?
Пит се свако јутро будио уз помисао: хоће ли данас бити тај дан?
Зашто је тај јад био њему препуштен? Због чега су сви други могли мирно да спавају, у крилу безвремености, док се само он сваког дана носио са могућношћу злог усуда?
Наравно, неке кораке већ беше предузео. Установио је сталну Осматрачку службу, широм астероидног појаса, тело задужено да надгледа аутоматске рецепторе који су све време шарали небом, не би ли, на што већој удаљености, открили извор обилног утрошка енергије који би указао на то да се нека Насеобина приближава.