Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Боље вам је, дакле, да размислите. Напред, ка Суседној звезди или натраг на Земљу?”
Завладала је тишина. Извесно време нико ништа није рекао.
„Па, онда”, поче Венделова храпавим, оштрим гласом, „мислим да вам је Фишер прилично јасно представио ситуацију. Има ли ко шта да дода?”
Бланковицева се коначно огласи тихим гласом. „У ствари, ја нисам ни била сасвим сигурна. Мислим да треба да идемо даље.”
„И ја”, прогунђа Џарлоу.
„А ти, Чао-Ли?” упита Венделова.
Он слеже раменима. „Нећу против већине.”
„Драго ми је да то чујем. Што се мене тиче, овај инцидент је већ заборављен, бар што се тиче власти на Земљи, али боље да се не понови било шта слично, било шта што мирише на побуну.”
78
„Надам се да ти не смета што сам се умешао”, упита Фишер када су се вратили у своје просторије. „Плашио сам се да ћеш праснути без икаквог учинка.”
„Не, било је савршено. Никада се не бих сетила те аналогије са Колумбом. Хвала ти, Крајле.” Она узе његову руку и снажно је стисну.
„Морао сам да на неки начин оставим трага на овом броду”, објасни он смешећи се.
„Богами, добро си се потврдио. И не могу ти описати колико ми се смучило Вуово понашање, непосредно пошто сам ти говорила колико ми је драго због његовог успеха и признања која га за то чекају. Осећала сам се толико достојанствено што сам спремна да поделимо заслуге, због етике научног истраживања која нам омогучава да свако добије заслужени део славе, а онда ти он, лепо, стави свој лични понос изнад важности мисије.”
„Сви смо ми људи, Теса.”
„Знам. Иако Ву извесно има тамне мрље на својој етици, то не умањује његову научничку оштроумност.”
„Бојим се, међутим, да су моји аргументи проистекли пре из приватних побуда него из, да тако кажем, душебрижништва за опште добро. Ја желим да стигнем до Суседне звезде из разлога који немају никакве везе са овом мисијом.”
„Знам, али и даље сам ти захвална.” Фишера помало затече то што су јој очи биле пуне суза, које је жмиркањем покушавала да отклони.
Он је пољуби.
79
Била је то тек звезда, недовољно сјајна да би се на било који начин истицала. Заправо, Крајл Фишер би је и изгубио из вида да на екрану није стајала посред компјутерско-графичке мреже, уоквирена концентричним круговима.
„У ствари, једва да изгледа као звезда, зар не?” огласи се Фишер, лица које је готово увек, када није био насмејан, попримало уобичајени зловољни израз.
Мери Бланковиц, која је била једина с њим на осматрачници, одврати: „Па да, Крајле, али ипак јесте звезда.”
„Мислим, изгледа тако — слабашно. А тако смо јој близу.”
„Близу или не, зависи како посматраш. Још смо удаљени од ње једну десетину светлосне године, што баш и није тако мало. Капетан је, једноставно, опрезан. Ја бих привела Надсвеслосног знатно ближе. Волела бих, заправо, да смо већ знатно ближе. Једва чекам.”
„Пре овог последњег скока, Мери, била си решила да идеш кући.”
„Па, не сасвим. Наговорили су ме на то — она двојица. Схватила сам, наравно, каква сам будала испала, после оног твог малог говора. Стварно сам била убеђена да ће нас поново послати овамо, када се вратимо, али ти си нам уистину разјаснио ситуацију. Ох, а сада тако жудим да употребим НД.”
Фишер је знао шта је НД. Неуронски детектор, наравно. И сам је осећао узбуђење. Открити интелигенцију било би неупоредиво значајније од открића било каквих метала, стења, леда или испарења на које би могли наићи.
„Можеш ли да нешто разабереш, на овој удаљености?” упита он оклевајући.
Она одмахну главом. „Не, морали бисмо да будемо знатно ближе. Но, не можемо наставити са спорим приближавањем. На то би нам отишла пуна година дана. Када капетан буде задовољна са оним што одавде можемо дознати о Суседној звезди, предузећемо нови скок. Очекујем да ћемо се највише кроз два дана наћи на само две астрономске јединице од Суседне звезде и онда ћу почети да вршим осматрања и да будем од неке користи. Овако се осећам као сувишан терет.”