Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„И зато би и прихватио све што би ти Хенри понудио.”
У том тренутку уђе Хенри Џарлоу у пратњи Тесе Вендел. Изгледао је као облак који се премишља да ли ће излити кишу.
„Ето, Џарлоу, сада смо сви на окупу”, рече Венделова. „Хајде, сад, реци нам. Како ти изгледа?”
„Невоља је”, поче Џарлоу, „што у светлости ове слабашне звезде нема ултраљубичастог зрачења ни толико да добјеш опекотину услед ефекта албино. Морао сам да прибегнем микроталасима, и они су ми, истог часа, потврдили да у атмосфери сателита има водене паре.”
На његове речи Венделова нестрпљиво слеже раменима. „Ниси нам ти био неопходан да то дознамо. Сваки свет Земљине величине у температурном опсегу воде у течном стању сигурно поседује воду, те самим тим и водену пару. То читаву ствар за још један педаљ усмерава ка закључку да је сателит настањив. Али, тек педаљ; и то сасвим очекиван.”
„Ох, није реч о томе”, примети Џарлоу. „Сателит јесте настањив. У том погледу нема никакве сумње.”
„Због водене паре?”
„Не. Имам нешто боље од тога.”
„Шта?”
Џарлоу пређе смркнутим погледом преко лица свих присутних, па рече: „Да ли бисте неки свет прогласили настањивим уколико је он, заправо, већ настањен?”
„Да, мислим да бих себи могао допустити тако нешто”, одговори мирно Ву.
„Хоћеш ли да кажеш да и са ове удаљености можеш да разазнаш да је сателит настањен?” упита оштро Венделова.
„Управо то желим да кажем, капетане. У атмосфери има слободног кисеоника — и то у приличним количинама. Можете ли ми објаснити откуд кисеоник, осим ако посреди није фотосинтеза? И можете ли ми објаснити откуд фотосинтеза, уколико живот није посреди? Напокон, како би планета могла бити ненастањива, уколико на њој има животних облика који производе кисеоник?”
Настаде за тренутак мртва тишина, а онда се поново огласи Венделова. „То је тако невероватно, Џарлоу. Јеси ли сигуран да ниси нешто забрљао у програмирању?”
Бланковицева значајно подиже веђе, погледавши према Вуу, као да би да му каже: 'Шта сам ти рекла!'
Џарлоу суво одврати: „Никада до сада нисам 'забрљао', како ви то кажете, али сам, наравно, спреман да прихватим исправку од свакога ко се на овом броду сматра већим стручњаком од мене за инфрацрвену анализу атмосфере. То није моја ужа струка, али сам се у пуној мери ослонио на Бланка и Нкрумаха.”
Крајл Фишер, који се од чарке са Вууом, поводом његове жеље да се превремено врате, у приличној мери осмелио, није се либио да иступи са својим мишљењем.
„Гледајте” рече он, „када будемо пришли још ближе, ово ће се или потврдити или оповргнути, али зашто не бисмо претпоставили да је анализа др Џерлоуа тачна и видели куда нас она води? Ако у атмосфери овог света постоји кисеоник, не би ли било разложно претпоставити да је, можда, тераформирана?”
Све се очи окренуше ка њему.
„Тераформирана?” упита тупо Џарлоу.
„Да, тераформирана. Зашто да не? Имате овај свет који је погодан за живот, осим што у његовој атмосфери преовлађују угљен-диоксид и азот, баш као и на световима без живота попут Марса и Венере; а онда, једноставно, положите алге у океан и убрзо уследи оно — 'па-па, угљен-диоксиду' и 'добар дан кисеонику'. А има, можда, и других начина. Нисам стручњак.”
Сви су га и даље нетремице посматрали.
„Разлог због којег ово помињем”, настави Фишер, „јесте то што сам се сетио разговора о тераформирању на фармама Ротора. Радио сам на њима. Похађао сам чак и неке семинаре о томе, утолико горљивије јер сам помишљао да би све то могло имати неке везе са програмом хиперсвемирских летова. Није имало, али сам бар стекао извесну представу о тераформирању.”
Јави се, напокон, Џарлоу. „Јесте ли, Фишеру, на тим семинарима којим случајем чули да ико помиње колико би такав процес могао потрајати?”
Фишер рашири руке. „Реците ми ви, др Џарлоу. Сигуран сам да ће нам то уштедети силно време.”
„У реду. Ротору су, да би стигао овамо, биле потребне две године, уколико је уопште успео. То би значило да се овде налази већ тринаест година. Да је цела Насеобина била испуњена само алгама и да су све изручене у океан, где су потом наставиле да живе, расту и производе кисеоник до садашњег обима, који процењујем на неких осамнаест одсто, док је угљен-диоксид присутан тек у траговима, претпостављам да би за то било потребно бар хиљаду година. Можда и само неколико стотина, уколико би услови били невероватно повољни. Али сигурно је да би за то било неопходно више од тринаест година. Поред тога, искрено речено, земаљске алге су посебно прилагођене условима на Земљи. На неком другом свету можда не би успевале, или би то чиниле веома успорено, док се не прилагоде. За тринаест година ствари се не би нимало промениле.”