Немезис

Одговор стиже истог тренутка. „Нисам сигуран да бих био рад да поново тумарам по свемиру. Немам ја те истраживачке бубице. Међутим, знаш, прошле ноћи пало ми је нешто сабласно на памет — наиме, можда бих био спреман и да се заувек скрасим овде — уколико је овај свет настањив. А ти?”

„Скрасити се овде? Ни случајно. Не кажем да бих волела да останем заувек прикована за Земљу, али бих сигурно пожелела да неко време проборавим на њој, пре него што се поново отиснем напоље.”

„И ја сам о томе размишљао. Овај сателит је један међу — па, колико? Десет хиљада? Ко би помислио да постоји настањив свет у систему једног црвеног патуљка? Он мора да се истражи. Био бих спреман да зарад тога останем неко време овде и да се неко други врати на Земљу и побрине се око мог првенства у открићу гравитационог ефекта. Ти би штитила моје интересе, зар не, Мери?”

„Наравно да бих, Чао-Ли. И капетан Венделова, исто тако. Она има све податке, потписане у присуству сведока.”

„Ту смо, дакле. Мислим да капетан греши што жели да иде даље и истражује Галаксију. Могла би се приближити стотинама звезда и не наићи на овако необичан свет. Чему тежити квантитету, кад ти је квалитет ту, на дохват руке?”

„Лично мислим да њу највише брине могућност да Фишер пронађе своју кћерку”, примети Бланковицева. „Шта ако се то деси?”

„Па шта? Може је повести са собом на Земљу. То Венделовој не би ништа значило.”

„Али, не заборави, ту је и Фишерова бивша жена.”

„Јеси ли га икада чула да је уопште помиње?”

„То не значи нужно да он…”

Она нагло прекину, зачувши звук споља. Уђе Фишер, наклонивши се обома.

Бланковицева брзо упита, као да жели да сасвим потисне претходни разговор: „Је ли Хенри завршио са спектроскопијом?”

„Не могу да одредим”, одговори Фишер, тужно одмахнувши главом. „Јадник је прилично нервозан. Претпостављам да се прибојава могућности да погрешно протумачи ствари.”

„Хајде, хајде”, огласи се Ву. „Компјутер је тај који ће протумачити добијене податке. Увек се тиме може покрити.”

„Е, не може!” упаде Бланковицева ватрено. „То ми се баш страшно свиђа! Ви, теоретичари, мислите да ми, осматрачи, не чинимо ништа друго осим што заседнемо за компјутер, куцнемо по њему неколико пута, кажемо 'хајде, добра куцо', и потом само очитамо резултате. Оно што ће компјутер рећи зависи од онога што ставиш у њега — а ја никада нисам доживела да теоретичар, нашавши се пред резултатом осматрања који му не одговара, после тога не окриви осматрача. Ниједном још нисам чула да, на пример, кажу 'Можда нешто није у реду са комп…'„

„Сачекај”, упаде Ву. „Хајде да се не прегањамо у овом тренутку. Јеси ли мене икада чула како се љутим на осматраче?”

„Па, ако ти се, на пример, нису допала Хенријева осматрања…”

„Прихватам их, без обзира на све. Немам никаквих властитих теорија о овом свету.”