Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Зашто, Управниче? Зашто би ико помислио да бисмо лагали око једне такве ствари?”
„Драга моја докторко, наивни сте. Током читава три века, Алберт Ајнштајн сматран је за полубога који је измислио космологију. Људи су одрастали, кроз поколења, уз сазнање да брзине веће од светлосне нису могуће. И нико се тога неће тако лако одрећи. Чак и начело узрочности — а не постоји ништа темељније од тога да узрок претходи последици — наоко је доведено у питање. То је једна ствар.
Друга ствар, докторко Вендел, јесте то да би Насеобине могле сматрати да је политички корисно уверавати своје житеље, као и Земљане, да је све то чиста лаж. То ће нас помести, увући нас у полемике, учиниће да изгубимо драгоцено време, а њима пружити шансу да нас достигну. Питам вас, стога: има ли каквог једноставног доказа који би показао да је сваки лет који будемо предузимали онај прави, истински?”
Венделова ледено одговори. „Управниче, можемо дозволити научницима да пажљиво прегледају наш брод по повратку. Можемо објаснити технику коју користимо…”
„Не, не, не. Немојте даље. То би уверило само научнике вашег формата.”
„Добро, онда, када се будемо вратили, располагаћемо фотографијама неба. Положај оближњих звезда биће унеколико промењен, посматран оданде. На основу те промене релативног положаја биће могуће тачно израчунати где смо се налазили у односу на Сунце.”
„То опет важи само за научнике. Потпуно неупотребљиво када је у питању лаик.”
„Имаћемо снимке изблиза било које звезде коју посетимо. Она ће се у сваком погледу веома разликовати од Сунца.”
„Али те ствари гледате сваки дан на холовизији, кад год су на програму оне тривијалне емисије о међузвезданим путовањима. То би изгледало буквално као нови наставак серије Капетан Галаксија.”
„У том случају”, процеди Венделова, „не знам ни за какав начин. Ако људи не желе да поверују, онда их ништа неће уверити. Бојим се да је то објективан проблем са којим се ви морате ухватити укоштац, Управниче. Ја сам само научник.”
„У реду, у реду, докторко Вендел. Само полако. Када се Колумбо први пут вратио са прекоокеанског путовања пре седам и по векова, нико га није оптуживао за обману. Зашто? Јер је са собом довео домороце са нових обала које је открио.”
„Одлично. Но, сасвим су мали изгледи да наиђемо на свет који садржи живот, као и да донесемо натраг узорке.”
„Можда и није тако. За Ротор се, као што знате, верује да је својом Даљинском сондом открио звезду-суседа, а непосредно потом та Насеобина је напустила Сунчев систем. Пошто се никада нису вратили, није искључено да су се отиснули пут звезде-суседа и да су, заправо, још тамо.”
„У то је веровао и Управник Танајама. Како год било, тај њихов пут, уз помоћ хиперпогона, морао је трајати више од две године. Сасвим је могуће да, услед незгоде, подбацивања науке или психолошких проблема, Ротор никада није стигао на своје одредиште. То што се никада нису вратили могло би се и тако протумачити.”
„Без обзира на то”, био је упоран Коропатски, „можда су још тамо.”
„Чак и да су тамо стигли, вероватно су, због недостатка каквог погодног, настањивог света, једноставно ушли на орбиту око звезде. Ту, у изолацији, психолошко оптерећење које их није зауставило током путовања коначно их је сустигло, тако да није искључено да се сада на орбити око звезде налази само мртва Насеобина.”
„Онда, увиђате зашто звезда-сусед мора бити наш циљ. Када једном будемо тамо, лако ћемо установити да ли је Ротор на том месту, мртав или жив. У сваком случају, назад на Земљу морамо понети нешто што је без даљњег пореклом са Ротора. Онда ће свима бити лакше да верују да смо се отиснули до звезде и вратили назад.” Он се широко осмехну. „Чак бих и ја поверовао у то, и ето вам одговора на питање како доказати свету да смо овладали надсветлосним путовањем. То је, дакле, ваша мисија и нема никаквих бојазни у погледу тога да Земља неће наставити да вам обезбеђује новац, ресурсе и радну снагу који су вам потребни.”
Током вечере нису више потезане техничке стране пројекта; но, Коропатски се после ње у једном тренутку нагнуо ка Венделовој и рекао јој најпријатељскијим могућим тоном, али и са упадљивим леденим призвуком: „У сваком случају, не губите из вида да на располагању имате три године. Највише три године.”