Немезис

Купола је, међутим, имала и својих слабих страна. Мали је број људи остајао у њој дуже време. Постојале су смене, пошто су сви који би дошли овамо сматрали себе на неки начин прогнаним — и увек су жудели да се врате на Ротор. Вечина је, при том, Немезисину ружучасту светлост доживљавала као или претећу или суморну, иако је расвета под куполом била довољно јарка и довољно слична оној на Ротору.

Но, Купола је имала и предности. Џенар беше далеко од халабуке роторијанског политичког живота, који као да је из године у годину постајао све заплетенији и све бесмисленији. И, што је још важније, био је далеко од Јануса Пита — са чијим се погледима генерално није слагао, а једно време им се и — безуспешно — супротстављао.

Пит се од самог почетка грчевито противио било каквом насељавању Еритра, чак и томе да Ротор орбитира око сателита. Ту је, ипак, морао да попусти пред нарастајућим негодовањем јавног мнења; међутим, постарао се да финансијски фондови за Куполу не буду велики и да се њено нарастање ограничи. И да Џенар није преобразио Куполу у главни извор воде за Ротор, много јефтинији него што би било снабдевање водом ако би се користили астероиди, Пит би, без сумње, наредио да се Купола затвори и разруши.

Ипак, Питово начелно занемаривање свега везаног за Еритро учинило је да се он врло ретко мешао у Џенарове управне послове — што је овоме у потпуности одговарало.

Стога га је изненадило што га је лично Пит известио о доласку две нове особе, уместо да пусти да информација о томе стигне уобичајеним путем. Штавише, јавио је Џенару заштићеном линијом, тумачећи му стање ствари до детаља у свом уобичајеном уштогљеном и арбитрарном маниру који није трпео даље дискусије, чак ни коментаре.

Џенара је још више запрепастила чињеница да је једна од две путнице за Еритро управо Евгенија Инсиња.

Давно, годинама пре Одласка, били су пријатељи, али после безбрижних студентских дана (којих се Џенар сећао и као врло романтичних) Евгенија беше отишла на Земљу да ради дипломски испит и вратила се назад са Земљанином. Од тада ју је ретко виђао — можда свега једном, двапут, из далека — јер, она је била удата жена. А када се разишла са својим супругом, непосредно пре Одласка, он је био претрпан својим послом, а ни она није изразила жељу да обнови стару везу.

Џенару је повремено падало на памет да је Евгенија оно што би се, заправо, могло назвати несрећном женом. При том, са дететом о врату. Није желео да се меша. Онда је био послат на Еритро, што је докрајчило чак и могућност њиховог међусобног поновног приближавања. Повремено би долазио на Ротор, на одмор, али тамо се никада није осећао спокојно. Имао је ту неколицину пријатеља, но и те везе су временом бледеле.

И ето сада Евгеније, заједно са својом кћерком. Џенар се, за тенутак, није могао сетити девојчиног имена — питао се, заправо, да ли га је уопште знао. Био је сигуран да је никада није видео. Малецка би сада већ морала имати близу петнаест година и он је размишљао, дрхтурећи на чудан начин изнутра, хоће ли девојка личити на своју мајку из младих дана.