Немезис

„Само тако?” упита Фишер разочарано.

„Да, само према Спољњим световима”, понови хладно Танајама. „Када се људи са Земље крећу према Насеобинама, раслојавају се према варијантама. Зашто би то чинили, ако би збиља игнорисали те варијанте? На свакој појединој насеобини сви су налик једни на друге. А чак и ако има благих разлика, они који су у мањем броју осећају се угроженима и селе се на оне Насеобине где ће бити у већини и где се неће тако осећати. Зар није тако?”

Фишер то није могао да порекне. Било је збиља тако, а он се некако подсвесно беше помирио с тим, не доводећи ствар у питање. Ипак, тешко је прихватао ту чињеницу. „Људска природа. Воли да се сроди са околином. И сроди се увек са себи сличном.”

„Људска природа, наравно. Срођује се са сличним зато што мрзи и презире различитост.”

„Па, има и аз… азијатских Насеобина”, једва изговори, схвативши у пола речи да би се овиме Танајаму могао смртно увредити — Танајаму који је, увређен, постајао изузетно опасан.

Но, овај није ни трепнуо. „То врло добро знам, али доскора су белци доминирали планетом и то никако не могу да забораве, зар не?”

„Ни други, можда, не могу да забораве, па чак можда имају и више разлога за мржњу према Земљи.”

„Али управо је Ротор тај који је побегао из Сунчевог система.”

„Десило се да су баш они открили хиперпогон.”

„И десило се да су отишли на оближњу звезду за коју само они знају, и десило се да ће та звезда баш проћи покрај сунчевог система и уништити га.”

„Ми не знамо да ли су они тога свесни. Чак не знамо ни да ли знају за нову звезду.”

„Али наравно да знају”, одврати Танајама готово презриво. „И отишли су — не упозоривши нас.”

„Управниче — уз све поштовање — то што кажете је нелогично. Ако они желе да се настане на звезди која ће, касније, уништити Сунчев систем, морају знати да ће и њихов тамошњи систем бити уништен.”

„Они могу лако да се извуку, чак и да се прилично умноже. А шта ћемо ми са осам милијарди људи које треба евакуисати?”

„Колико времена имамо?”

Танајама слеже раменима. „Неколико хиљада година, како ми рекоше.”

„То је дуго раздобље. Можда им се, у складу с тим, није учинило потребним да нас упозоравају. Јер, како се звезда буде приближавала, једном бисмо је и сами морали открити.”

„Али у то време имаћемо знатно мање времена за узмак. Њихово откриће звезде било је сасвим случајно. Ни ми је не бисмо открили још дуги низ година, да није било те опаске твоје супруге и твоје — одличне — сугестије, да прегледамо део неба који су желели да сакрију од нас. Ротор је рачунао с тим да ми ту звезду нећемо открити у скорије време.”

„Али, Управниче, какве би биле њихове побуде за тако нешто? Једноставно, неконтролисана мржња?”

„Не неконтролисана. Сунчев систем, са огромним постотком обојеног становништва, мора бити уништен. Тако да човечанство може поново да се роди, на бази хомогене беле расе. А? Шта кажеш на то?”