Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Фишер беспомоћно заклима главом. „Немогуће. Незамисливо.”
„Зашто би иначе избегли да нас упозоре?”
„Зар не допуштате могућност да ни сами нису знали за путању звезде?”
Танајама иронично одврати: „Немогуће, незамисливо. Нема другог разлога за такав поступак осим њихове жудње да виде наше уништење. Али ми ћемо, сами за себе, овладати хиперсвемирским путовањем, и отићи на ту њихову звезду и наћи их. И онда ће бити један — један.”
КУПОЛА
22
Евгенија Инсиња се суочи са ставом своје кћери уз полузабленут осмех пун неверице. Овог пута, или није добро чула или њена кћерка збиља беше шенула.
„Шта си рекла, Марлена? Како то мислиш — 'Идеш на Еритро?'„
„Питала сам начелника Пита и он је рекао да ће уредити да буде тако.”
Инсиња је и даље тупо гледала. „Али зашто?”
Уз лак наговештај нервозе, Марлена одврати: „Па, зато што си сама рекла да хоћеш да вршиш танана астрономска мерења и да то не можеш да чиниш са Ротора. Са Еритра, међутим, можеш. Али видим да, у ствари, нисам одговорила на твоје право питање.”
„У праву си. Хтела сам да питам зашто је Пит пристао? Неколико пута сам то исто већ покушавала, али никада се није сложио. Заправо, није се слагао да било ко оде на Еритро, осим неколико стручњака.”
„Само сам му приказала ствар на нешто измењен начин, мајко.” Марлена оклеваше за тренутак. „Рекла сам му да знам да он хоће да те се отарси и рекла сам му да му се за то сад указала прилика.”
Инсиња тако дубоко удахну ваздух да се загрцну и накашља. Онда, сузних очију, промуца: „Како си могла да му кажеш тако нешто?”
„Јер је то истина, мајко. Не бих то помињала да није истина. Чула сам како разговара с тобом, чула сам шта ти говориш о њему — и ствар је била толико јасна да верујем да си тога и сама свесна. Већ си му преко главе и он жели да престанеш да га мучиш — чиме год да га мучиш. И ти то знаш.”
Инсиња стисну усне. „Знаш шта, душице, бојим се да ћу од сада све своје тајне морати да делим с тобом. Већ почиње да ми смета то твоје прање мог прљавог веша.”
„Знам мајко”, рече Марлена и обори поглед. „Извини.”
„Али и даље не разумем. Ниси ти морала да му тумачиш то да сам му се ја попела на главу. Он је то и сам већ морао знати. Зашто ме, онда, раније није послао на Еритро, када сам га сама кумила и молила?”
„Зато што он мрзи све што је у вези са Еритром, и није имао довољан мотив да те тамо пошаље, без обзира на то колико жудео за тим да те се ратосиља. Само, овог пута ниси једино ти у игри. Тамо идемо заједно. И ти и ја.”
Инсиња се нагну према њој, спустивши шаке на површину стола пред собом. „Не, Моли… Марлена. Еритро није место за тебе. Чак ни ја нећу тамо остати заувек. Извршићу своја мерења и вратити се овамо. Ти ћеш остати овде док се не вратим.”
„Бојим се, мајко, да неће ићи тако. Јасно је да је једини разлог што те он пушта да идеш то што би се тако ослободио и мене. Зато се и сложио, када сам рекла да ћемо обе отићи. Не би било тако да сам питала само за тебе. Схваташ?”
Инсиња се намргоди. „Не. Збиља не схватам. Какве везе ти имаш с тим?”
„Док смо разговарали, када сам му рекла да знам да он хоће да нас се отараси, лице му се следило — вероватно није желео да сазнам нешто више. Јер, он зна да умем да читам са лица и претпостављам да није хтео да се ода. Али одао се и на тај начин — и пуно сам сазнала. Једноставно, не можеш потиснути све. У најмању руку, очи ти светлуцају, а да тога ниси свестан.”
„Значи, знала си да и тебе жели да се ратосиља.”
„Горе од тога. Плаши ме се, ужаснут је.”
„Зашто би био ужаснут?”
„Јер, вероватно, мрзи то што могу да сазнам оно што он не жели да се зна.” Она дубоко уздахну, па додаде: „Многи људи ме не подносе због тога.”
Инсиња климну главом. „Да, то могу да разумем. Чиниш да се људи пред тобом осећају као да су сасвим голи — ментално голи, то јест, као да разголићених мозгова стоје на леденом ветру.”
Она погледа своју кћерку право у очи. „Понекад се и сама тако осећам. Када се сада присетим, чини ми се да си ме на тај начин узнемиравала још док си била мало дете. Пуно пута сам помислила да си, једноставно, натпросечно интели…”
„Мислим да јесам”, брзо упаде Марлена.
„Да, наравно, али, очито је да је посреди било нешто више од тога, али тада још нисам могла бити сигурна… Реци ми, не смета ти да разговараш о томе?”
„Не, ако разговарам с тобом, мајко”, одговори Марлена, али са призвуком опрезности у гласу.
„Па, ево: када си била млађа и када си открила да можеш да чиниш нешто што друга деца не могу — чак ни одрасли — зашто ниси дошла и рекла ми?”