Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„А јесу ли довољно делотворне да од њих потекне сав тај кисеоник у атмосфери?”
„Апсолутно. Нема другог начина да се објасни његово постојање. Узгред буди речено, Евгенија, ти си астроном. Шта кажу најновија истраживања, колико је стара Немезис?”
Она слеже раменима. „Црвени патуљци су тек корак до бесмртности. Немезис може бити стара колико и сам космос, а да и даље живи стотинама милијарди година без видљивих промена. Можемо да нагађамо тек по малим количинама елемената у њеном саставу. Ако претпоставимо да је Немезис звезда прве генерације и да се није зачела ни од чега изнад водоника и хелијума, онда можемо рећи да је стара преко десет милијарди година. А то је више него двоструко дуже од Сунце и његовог система.”
„Значи, и Еритро је стар десет милијарди година?”
„Управо тако. Звездани систем настаје одједном, а не део по део. Зашто питаш?”
„Само ми се чини чудним то да током десет милијарди година живот на сателиту није мрднуо даље од фазе прокариота.”
„Мислим да нема ничег необичног у томе, Сивере. И на Земљи живот није напредовао изнад нивоа прокариота првих две или три милијарде година пошто је настао. А овде, на Еритру, концентрација енергије у светлости знатно је нижа него на Земљи. Потребно је пуно енергије ако хоћеш да створиш сложеније животне облике. О тој теми се надугачко расправљало на Ротору.”
„Сигуран сам да је тако”, прихвати Џенар, „али, знаш, новости не допиру до нас тако лако. Вероватно смо сви сувише усмерени ка нашим личним проблемима и личном раду. Иако се свакако може рећи да прокариоте спадају, некако, у наш 'лични рад'.”
„Што се тога тиче”, упаде Инсиња, „ни ми, на Ротору, баш не обилујемо новостима одавде.”
„Да, ствари постају парохијске. Ипак, Евгенија, нема ничег велелепног у овој Куполи. То је тек радионица, стога ме не чуди што јој се на Ротору поклања тако мало пажње. Нове Насеобине, оне које се управо граде, ка њима је усмерена сва пажња. Хоћеш ли се ти касније преселити на неку од њих?”
„Никада. Ја сам Роторијанка и намеравам да то и останем. Не бих ни довде стигла — ако ми опростиш на искрености — да имам неко погодније место за астрономска мерења. Тло је овде стабилније него на Ротору.”
„Да, Пит ме је обавестио. Речено ми је да ти пружим сву потребну помоћ.”
„Одлично. Драго ми је да је тако. Међутим, малочас си поменуо, током разговора, да Купола треба да спречи прокариоте да се населе унутар ње. Успевате ли у томе? Да ли је вода, рецимо, безбедна за пиће?”
„Очигледно да јесте, чим је пијемо”, одврати Џенар. „Нема прокариота под Куполом. Сва вода која у њу уђе — све што у њу уђе — добро се 'испере' плавољубичастом светлошћу која уништава прокариоте за само неколико секунди. Краткоталасни фотони у тој светлости одвећ су енергетски за та створењца, разарајући им кључне састојке ћелија. А чак и да неке од њих уђу, није опасно, јер, колико знамо, нису отровне, нити нам могу наудити на било који начин. Тестирали смо их на неким животињама.”
„Звучи олакшавајуће.”
„Ствар функционише и у супротном смеру. Наши земаљски микроорганизми не могу се надметати са прокариотама Еритра у условима који овде владају. Кад смо покушали да на Еритровом земљишту настанимо наше бактерије, оне нису успеле да се одрже и намноже.”
„А вишећелијске биљке?”
„И то смо покушали, али са мршавим резултатима. То је, вероватно, последица слабог осветљења на сателиту, јер биљке савршено добро успевају под Куполом, усађене у земљиште Еритра и заливане Еритровом водом. Ротор је о овоме обавештен, али ми се чини да наша открића нису добила богзна какав публицитет. Као што рекох, Ротор, уопште узев, не испољава никакво интересовање за нас овде. Ствар је у томе што заплашени Пит није заинтересован — а његово име се, мање више, поистовећује са Ротором, зар не?”
Џенар то беше рекао уз осмех, али је изгледао као осмехнута лутка из излога робне куће. (Шта би Марлена рекла на ово, помисли Инсиња.)