Мјесечев мољац
- Автор: Вэнс Джек Холбрук
- Год: 1985
- Язык: боснийский
- Переводчик: Goran Pavelic
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Мјесечев мољац». Краткое содержание книги:
Аннотация
Симболични додаци који се користе ради проширивања свих видова људске личности су наравно бројни. Одјећа сачињава најважнију врст тих симбола и понекад је забавно проматрати, непримјетно по могућности, одјевне предмете насумце сакупљене групе људи.Замислите да је сваки од тих предмета изабран с примјерном бригом и искључивом жељом да изазове неки точно одређен ефект.
Успркос симболичној снази одјеће, мушкарце и жене се у принципу оцјењује према околностима које је много теже контролирати: држању, нагласку, боји гласа, облику и боји њихова тијела, и што је најважније по изразу лица. Глас се, наиме, може модулирати, дијетом и тренингом довести тијело у друштвено прихватљиве облике (бар теоретски). Међутим што се може учинити с лицем?
Невјеројатан напор је уложен у том смјеру. Подбраци се подижу, обрве чупају или додају, носови крате, фрчу или равнају. Косу се мучи да заузме један од тисућа положаја: она се коврча, тапира, мочи, суши, вјеша на овај или онај начин, а све да се уобличи слика која је у складу с модом. Међутим без обзира на све напоре, све те пријетворбе су прозирне; лажирање природе увијек попушта пред критичним оком. Без обзира на наше склоности, да ли нам се свиђају наша лица или не, присиљени смо живјети с њима и прихваћати све похвале, укоре или поруге које и нехотице изазивамо својим лицем.
То се, наравно, не односи на овај несхватљив и бистар народ с планета Сирене, чији се неортодоксни друштвени обичаји разматрају на сљедећим страницама.
Тисселл протрља браду и настави читати.
«Маске се носе у свако доба у складу с филозофијом да човјека не треба присиљавати да исказује сличност коју су му наметнули фактори изван његове контроле; да је слободан изабрати ону сличност која је највише у складу с његовим стракхом. У цивилизираним дијеловима Сирене, то јест у Титанском приобаљу, човјек дословце никада не показује своје лице; то је његова основна тајна.
Због тога је коцка непозната на Сирени; за сиренски осјећај самопоштовања било би катастрофално стећи предност неким другим начином осим изражавањем стракха. Ријеч» срећа «нема превода у сиренском језику.»
Тисселл напише другу биљешку: Набавити маску. Музеј? Драмско удружење?
Прочитао је чланак и пожурио да заврши припреме, а сљедећег се дана укрцао на Астрогуард, на први дио пута према Сирени.
Орбитални брод спустио се у сиренску свемирску луку, топазни круг осамљен међу црним, зеленим и тамнољубичастим бреговима. Када се брод приземљио, Едвер Тисселл изиђе. Дочекао га је Естебан Ролвер, локални заступник Свемирског транспорта. Ролвер подигне руке и коракне унатраг. — Твоја маска — повиче пригушено. — Гдје ти је маска?
Тисселл одврати прилично самосвјесно: — Нисам био сигуран…
— Стави је — рече Ролвер, окренувши се. Он сам носио је творевину од тамнозелених плочица и плаво лакираног дрвета. Црна пера избијала су из образа, а под брадом му је висио црно-бијели чуперак; крајњи ефект био је да је то особа подругљива и послушна.
Тисселл причврсти маску на лице, не знајући да из свега направи шалу или да задржи резервираност с обзиром на свој положај.
— Јеси ли маскиран? — упита Ролвер преко рамена.
Тисселл потврдно одговори и Ролвер се окрене. Маска му је скривала израз лица, али му рука несвјесно крене према типкама објешеним о бок. Инструмент зазвучи трилирањем шока и пристојне запрепаштености. — Не можеш носити ту маску! — запјева Ролвер. — Гдје си је уопће набавио?
— То је копија маске из музеја у Полиполису — изјави Тисселл укочено. — Сигуран сам да је аутентична.
Ролвер кимне, а маска је изгледала подругљивије него прије. — Аутентична јест. То је варијанта типа познатог под именом Побједник Морских Змајева, а носе је у церемонијалним процесијама особе великог угледа — принчеви, јунаци, занатски мајстори, велики глазбеници.
— Нисам знао…
Ролвер учини гесту слабог разумијевања: — Научит ћеш то у своје вријеме. Погледај моју маску. Данас носим Језерску Птицу. Особе малог угледа, као на примјер ти или неки други посјетилац с вањских планета, носи нешто овакво.
— Чудно — рече Ролвер када су кренули преко писте према ниској бетонској згради. — Претпостављао сам да човјек може носити коју год маску жели.
— Наравно — рече Ролвер. — Носи коју год маску хоћеш — ако стојиш иза ње. На примјер, ова Језерска птица. Носим је да покажем да не допуштам себи превише. Не тврдим да посједујем мудрост, жустрину, свестраност, музичку надареност, суровост или било коју од туцет сиренских врлина.
— Разговора ради — рече Тисселл — што би се догодило да прошетам улицама Зундара овако маскиран?
Ролвер се насмије пригушено испод маске: — Када би прошетао доковима Зундара — тамо нема улица — било како маскиран, био би мртав за један сат. То се догодило Бенку, твом претходнику. Није се знао владати. Нитко од нас странаца не зна се владати. У Фану нас толерирају толико дуго док се држимо нашег мјеста. Али овако опремљен не би могао прошетати чак ни Фаном. Нетко тко носи Ватрену Змију или Вилењака Грмљавине — то јест, маске — стао би ти на пут. Засвирао би кродатч и ако не би успио изазвати његову смионост пасажем на скараниију[5], вражјем инструменту, засвирао би свој хyмеркин — инструмент који користимо за робове. То је крајњи израз презира. Или би ударио у свој гонг за двобој и напао те одмах на мјесту.
— Нисам имао појма да су људи овдје толико горопадни — рече Тисселл пригушено.
Ролвер слегне раменима и отвори масивна челична врата свог уреда. — Неке се ствари могу учинити на Главном тргу Полиполиса, а да не изазову критику.
— Да, то је истина — рече Тисселл. Погледа по уреду. — Чему толико осигурање? Бетон, челик?
— Заштита од дивљака — рече Ролвер. — Силазе с планина ноћу, краду што могу и убијају сваког кога нађу на обали.
5
Скарании: минијатурне гајде; врећица се притишће палцем и дланом, а четири прста контролирају рупице на четири цјевчице.