Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Постао је и знатно скромнији. Није намеравао да тражи никакво признање за своја открића, у шта Венделова једва да је била у стању да поверује. Рекао је само да се до идеје дошло током заједничког састанка, и након тога се о томе од њега више није могла извући ниједна реч.
Штавише, беше донео коначну одлуку да се врати у систем Немезис, и то не само зато да би руководио пројектом. Желео је да остане тамо. „Отићи ћу, макар и пешице”, имао је обичај да каже.
Венделова постаде свесна да је Фишер посматра и да се, једва приметно, мршти. „Зашто си мислила да се нећу вратити, Теса?”
Она сместа одлучи да не треба околишати. „Твоја жена је млађа од мене, Крајле. Била сам сигурна да ће се чврсто држати своје кћери. И, пошто си ти био толико очајнички упоран у томе да поново задобијеш своју кћер, мислила сам…”
„Да бих остао са Евгенијом, јер би то био једини начин?”
„Отприлике.”
Фишер одмахну главом. „Бојим се да то не би било решење, како год да су се ствари развијале. Најпре ми се учинило да преда мном стоји Роузен — моја сестра. Због очију, превасходно, мада не само због њих. Марлена личи на Роузен, али је и много више од тога. Теса, моја кћерка није више људско биће. Објаснићу ти то касније. Ја…” Он застаде и одмахну главом.
„Није важно, Крајле. Објаснићеш ми када то будеш могао.”
„Није то потпуни губитак. Видео сам је, жива је, добро јој је. Па, најзад, мислим да, заправо, више од тога нисам ни желео. Некако је, после овог искуства, Марлена постала — па, напросто Марлена. Што се остатка мог живота тиче, Теса, ти си једино што желим.”
„На најбољи могући начин, Крајле?”
„На најбољи могући, Теса. Развешћу се, и формално. Ми ћемо се формално венчати. Вуу ћу препустити Ротор и Немезис, а ти и ја ћемо се вратити на Земљу, или неку Насеобину на којој желиш да живиш. Обоје ћемо имати добре мировине, и можемо мирно препустити Галаксију, са свим њеним проблемима, другим људима. Ми смо довољно учинили, Теса. Да ли је то оно што и ти желиш?”
„Једва чекам на то, Крајле.”
Сат времена касније, још увек су били у загрљају.
95
„Толико ми је било драго што нисам била присутна”, рече Инсиња. „Стално мислим на то. Јадна Марлена. Мора да се напатила.”
„Јесте. Али, успела је, успела је да спасе Земљу. Сада ту више ни Пит ништа не може. На неки начин, све што је у животу чинио показује се, сада, бескорисним. Не само да више нема сврхе сав тај његов пројекат око тајног подизања нове цивилизације, већ ће, шта више, морати да помогне око пројекта спасавања Земље. Мораће. Ротор више није скривен. Може се до њега стићи кад год се пожели, и читаво би се човечанство, на Земљи и ван ње, окренуло против нас уколико се не бисмо поново прикључили људској раси. А све то не би било могуће без Марлене.”
Инсиња, тренутно, није размишљала о општем добру. „Али, када је била у невољи, устрашена, теби се окренула да је заштитиш, не Крајлу.”
„Да.”
„И ти си је прихватио, не Крајл.”
„Да, Евгенија, али немој да градиш никакве мистичне представе о томе. Једноставно, мене познаје, Крајла не.”
„Ти баш као да не увиђаш тананост читаве ствари, Сивере. Али, шта да радим, такав си. Драго ми је, наравно, што је теби пошла у загрљај. Он то није заслуживао.”
„Останимо на томе. Он то није заслуживао. Али, сада — молим те, Евгенија, Крајл сада одлази. Никада се више неће вратити. Видео је своју кћер. Видео ју је како изналази начин да се спаси Земља. Све заједно, не завидим му, а не би требало ни да му ти завидиш. Па, ако немаш ништа против, променио бих тему. Знаш ли да Ранаи Д'Обисон одлази с њима?”
„Да, сви причају о томе. Па, неће ми недостајати. Мислим да јој Марлена није била богзна како симпатична.”
„На тренутке, Евгенија, то је и са тобом био случај. Али, за Ранаи је то силна ствар. Када је једном постало јасно да куга на Еритру више не представља изазовно поље за истраживање, Ранаин рад овде изгубио је сваки даљи смисао. Али, на Земљи, добиће прилику да свет упозна са модерним техникама скенирања. Веруј ми, та ће жена направити сјајну каријеру.”
„Добро. Добро за њу.”
„Међутим, Ву ће се вратити овамо. Изузетно бистар човек. Његов је ум био на прагу открића. Знаш, сигуран сам да ће, када се врати овамо да руководи Пројектом гравитационог одбијања, зажелети да заувек остане на Еритру. Мислим да га је Еритро прихватио, или да га позива, као и Марлену. И, што је још забавније, мислим да је позвао и Леверета.”