Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Ако њена мајка жели да пође с њом, онда, можда…”
„Не, Крајле. Њена мајка нема никакве везе с тим. Чак и да ви пожелите да вам се Евгенија врати, и да Евгенија одлучи да пође с вама, Марлена би ипак остала на Еритру. А уколко бисте ви одлучили да останете овде са њом, ни тиме не бисте ништа добили. Марлена је изгубљена за вас, баш као и за своју мајку.”
„Али, она је дете!” узвикну љутито Фишер. „Она није у стању да доноси одлуке!”
„На несрећу по вас, и Евгенију, и све нас овде, а можда и по човечанство, она јесте у стању да доноси те одлуке. Заправо, обећао сам јој да ћемо је када завршимо с разговором — а мислим да смо завршили — упознати с нашим одлукама.”
„Али, сигурно је да то није неопходно”, примети Ву.
„Хајде, Сивере, не морамо ваљда једну девојчицу да питамо за одобрење”, добаци Леверет.
„Молим вас, саслушајте ме. Јесте неопходно, и бојим се да је морамо позвати. Допустите ми једну малу пробу. Предлажем да Марлена дође овамо и да јој саопштимо наше одлуке. Ако неко од вас мисли да то није пожељно, нека изађе. Нека лепо устане и изађе.”
„Мислим, Сивере, да губиш осећај за реалност”, успротиви се Леверет. „Ја немам намеру да се натежем с једном малодобницом. Идем да разговарам с Питом. Где ти је комуникатор?”
Он се придиже, али се истог тренутка затетура и паде.
Ву одскочи, сав узбуњен. „Господине Леверет…”
Леверет се обрну на леђа и испружи руку… „Молим вас, нека ми неко помогне…”
Џенар му поможе да се придигне и седне у столицу. „Шта се догодило?” упита он.
„Не знам”, одговори Леверет. „Осетио сам, за тренутак, готово заслепљујући бол у глави.”
„Значи, ниси био у стању да изађеш из просторије”, закључи Џенар и окрену се Вуу. „Пошто и ви сматрате да нема потребе разговарати с Марленом, бисте ли ви покушали да изађете из просторије?”
Врло пажљиво, нетремице гледајући Џенара, Ву се полако подиже са фотеље, тргну се, и сручи назад.
„Можда је ипак боље да позовете младу даму”, учтиво примети он.
„Да, мислим да ћемо морати”, сложи се Џенар. „Оно што та госпођица захтева јесте, у најмању руку, закон на овом свету.”
91
„Не!” узвикну Марлена са толиком жестином да јој се глас скоро претвори у врисак. „Не смете то да учините!”
„Не смемо да учинимо — шта?” упита Леверет. Седе обрве као да му се беху скупиле у једну једину тачку изнад очију.
„Да користите Еритро као транзитну станицу — или за било шта друго.”
Леверет је љутито зурио у њу. Усне му се скупише као да ће нешто да каже, али се Ву умеша. „Зашто не, госпођице? Ово је пуст, неискоришћен свет.”
„Није пуст. И није неискоришћен. Чика Сивере, реци им.”
„Оно што Марлена жели да каже јесте да се на Еритру налази безброј ћелија прокариота, способних за фотосинтезу. Отуда и кисеоник у атмосфери.”
„Врло добро”, рече Ву. „Какве то има везе?”
Џенар прочисти грло. „Свака за себе, ћелије су примитивне као и било који облик живота на нивоу вируса, али, по свему судећи, не смемо их посматрати као појединачне ћелије. Све заједно, оне чине неку врсту организма невероватне сложености, који се протеже широм планете.”
„Организма?” упита Ву, и даље веома учтиво.
„Да, јединственог организма, и Марлена га назива именом планете, пошто су њих двоје у врло присним односима.”
„Озбиљно говорите? А како сте сазнали за тај организам?”
„Углавном преко Марлене.”
„Преко ове младе даме”, упита Ву, „која је можда, напросто — хистерична?”
„Немојте убудуће изрицати ништа против ње”, упозори га Џенар опомињуће подижући прст. „Нисам баш сигуран да Еритро — организам — има много смисла за хумор. Како рекох, сазнали смо поглавито преко Марлене — али не искључиво преко ње. Када је Салтад Леверет малочас устао да пође, нешто га је оборило на под. Када сте и ви, по свему судећи, покушали да учините исто то, испољили сте несумњиве знаке нелагодности. На тај начин дејствује Еритро. Он штити Марлену, делујући непосредно на наше умове. У раним данима нашег присуства на овом свету, планета је, највероватније ненамерно, проузроковала малу епидемију менталног оболења коју смо назвали кугом. Бојим се да је планета, уколико то зажели, у стању да у свакоме од нас изазове непоправљиве менталне поремећаје; исто тако, и да нас поубија. Молим вас да се не играте с тим.”
„Хоћете рећи да није Марлена та која…” заусти Фишер.
„Не, Крајле. Марлена поседује одређене моћи, али не такве да би могла да људима нанесе бол. Еритро је овде опасан.”