Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Могла сам то и помислити”, настави Инсиња ужурбаним, полухистеричним гласом. „Знала сам да се ради о људима са неке од Насеобина, о људима из Сунчевог система. Помишљала сам и да би се могло радити о некој туђинској врсти живота. Претресла сам све могућности којих сам се могла сетити, све ми је падало на ум када ми је саопштено да на планету слеће брод страног порекла, али никада ни помислила не бих да се то Крајл Фишер враћа у великом стилу. И то, по Марлену!”
„Дошао сам с другима, у једној веома важној мисији. Ово је Чао-Ли Ву, колега из посаде. И… и…”
„И ето, сретосмо се. Је ли ти икада пало на памет да бисмо се нас двоје могли поново срести? Или су ти мисли биле заокупљене искључиво Марленом? У чему се састоји та твоја веома важна мисија? Да нађеш Марлену?”
„Не, није то циљ наше мисије. То је била само моја жеља.”
„А ја?”
Фишер обори поглед. „Дошао сам по Марлену.”
„Дошао си по њу? Да је поведеш са собом?”
„Мислио сам…” поче Фишер, али глас му запе у грлу.
Ву их је радознало посматрао. Џенар се замишљено мрштио, испуњен притајеном љутњом.
Инсиња се окрете својој кћери. „Марлена, желиш ли да пођеш било куда с овим човеком?”
„Не идем никуд и ни са ким, мајко”, одврати Марлена мирно.
„Ето ти одговора, Крајле”, рече Инсиња. „Не можеш ме оставити са једногодишњим дететом, и доћи после петнаест година и напросто рећи: 'Онако узгред, повео бих је са собом'. А да на мене и не помислиш. Она јесте твоја кћер, али само биолошки, никако другачије. Моја је по праву тринаестогодишње љубави и пажње.”
„Нема смисла да се расправљаш због мене, мајко”, рече Марлена.
Чао-Ли Ву иступи корак напред. „Извините. Мене јесу представили, али нико мени није био представљен. Госпођо?”
„Евгенија Инсиња Фишер”, одврати она и показа прстом на Крајла. „Његова некадашња жена.”
„А ово је ваша кћерка, госпођо?”
„Да. Ово је Марлена Фишер.”
Ву се лагано изви. „А овај господин?”
„Моје име је Сивер Џенар”, рече Џенар, „и заповедник сам Куполе коју видите тамо на хоризонту.”
„Ах, одлично. Заповедниче, волео бих да поразговарам с вама. Жао ми је што је овде посреди породични спор, али он нема никакве везе с нашом мисијом.”
„А у чему се, заправо, састоји ваша мисија?” допре до њих један нови глас. Према њима је корачао човек седе косе и извијених усана, држећи у рукама нешто што је веома подсећало на неко ватрено оружје.
„Здраво, Сивере”, добаци он пролазећи поред Џенара.
Џенар беше запрепашћен. „Салтаде? Шта ћеш ти овде?”
„Заступам Начелника Пита са Ротора. Понављам своје питање, господине. У чему се састоји ваша мисија? И како вам је име?”
„Ах, на ово друго није тешко одговорити”, рече Ву. „Ја сам др Чао-Ли Ву. А ви, господине?”
„Салтад Леверет.”
„Драго ми је. Долазимо у миру”, додаде Ву, бацивши поглед на оружје.
„Надам се да је тако”, примети смркнуто Леверет. „Моја флотила има шест бродова и сви мотре на вашу летелицу.”
„Одиста?” упита Ву. „Овако мала Купола са тако снажном флотом?”
„Та мала купола само је наша испостава”, одврати Леверет. „Моја флота заиста је у близини. И немојте ништа покушавати.”
„Верујем вам на реч”, прихвати Ву. „Али, само један малени брод долази са Земље. Стигао је довде јер располажемо могућношћу надсветлосног летења. Знате на шта мислим? Лет бржи од светлости.”
„Знам шта сте мислили да кажете.”
Џенар изненада упита: „Говори ли он истину Марлена?”
„Да чика Сивере”, стиже одговор.
„Занимљиво”, промумла Џенар.
„Усхићен сам чињеницом да је ова млада дама потврдила моје речи”, настави Ву мирно. „Треба ли, можда, да претпоставим да је она роторски експерт за питања надсветлосних летова?”
„Без сувишних питања”, одврати Леверет нестрпљиво. „Зашто сте овде? Нико вас није звао.”
„Не, одиста, нико. Нисмо знали да овде има икога ко би се противио нашем доласку. Али, молим вас да се, без стварне потребе не препуштате непријатељским осећањима. На било који ваш погрешан потез, наш ће брод нестати у хиперсвемиру.”
„Није сасвим сигуран у то”, упаде Марлена хитро.
Ву се намршти. „Довољно сам сигуран. Чак и да покушате, и успете, да нам уништите брод, наша матична база на Земљи зна где смо и добија непрекидне извештаје. Ако нам се било шта лоше деси, следећа експедиција ће се састојати од педесет надсветлосних борбених крстарица. Немојте то ризиковати, господине.”
„Лаже”, поново упаде Марлена.
„Шта тиме мислиш, Марлена?” упита Џенар.
„Па, то што каже да база на Земљи зна где се налазе. То није тачно, и он то врло добро зна.”