Немезис

У поређењу са њом, Венделова, која је напунила педесет пету, била је старица, али истовремено и изумитељ, пројектант и полубогиња овог погона и лета.

У екипу се једино Фишер није уклапао. Наредни рођендан биће му педесети, а то се прилично примакло; уз то, није располагао никаквом стручном обученошћу. Мерено младошћу или знањем, он није имао права да буде на овом броду.

Али својевремено је био на Ротору. А то се рачунало. А и Венделова га је желела са собом, што се још више рачунало. Танајама и Коропатаски такође су желели да буде ту, што се највише рачунало.

Брод је полетео и сада је напредовао кроз свемир. Фишер је то могао да разабере, иако није било физичких показатеља да је тако. Осећао је то финим нервима у утроби — ако их је тамо уопште било. Био сам у свемиру, помисли он срдито, дуже него сви остали заједно, небројено пута на небројено бродова. Ја могу да разаберем да нема ничег луксузног у овом броду само захваљујући осећају. Они то не могу.

Надсветлости је морао да оскудева у луксузу. Нормални извори енергије, који су покретали кроз свемир обичне свемирске бродове, били су на Надсветлосном смањени или одстрањени. Тако је морало бити, будући да је највећи део брода искоришћен за смештај хиперспацијалних мотора.

Наликовао је каквој морској птици која је незграпно ходала по тлу зато што је саздана за воду.

Изненада се појави Венделова. Коса јој је помало била у нереду и изгледала је ознојена.

„Је ли све у реду, Теса?” упита Фишер.

„Ох, да. Савршено.” Сместила се у једно згодно удубљење у зиду (врло корисно, има ли се у виду да је у броду постојала само ниска псеудогравитација). „Нема проблема.”

„Када улазимо у хиперсвемир?”

„Кроз неколико часова. Желимо да дођемо на одговарајуће координате где ће сви предвиђени извори гравитације закривљавати простор управо онако како је прорачунато.”

„Ствар се, дакле, не може тачно предвидети?”

„Тако је.”

„У том случају, хиперспацијални лет не изгледа одвећ практичан”, примети Фишер. „Шта ако не знате све појединости? Шта ако сте у журби и немате време да израчунате свако гравитационо изобличење?”

Венделова подиже поглед према Фишеру уз изненадни осмех. „Никада раније ниси питао нешто слично томе? Зашто питаш сада?”

„Још никада нисам био на хиперспацијалном лету. Под тренутним условима, међутим, то питање наједном ми је постало веома важно, знаш.”

„Ово и многа друга питања јављала су се преда мном уз највећу могућу важност током низа година. Добро дошао у клуб.”

„Али одговори ми.”

„Радо. Пре свега, постоје инструменти који мере укупни гравитациони интензитет, како скаларски, тако и тензорски, у било којој тачки простора, без обзира на то да ли познајеш дотичну средину или не. Резултат, међутим, није подједнако тачан као што би био ако би мукотрпно мерио сваки гравитациони извор, а онда их збрајао, али је ипак довољно приближан — уколико је време драгоцено. А ако је време још драгоценије и мораш да притиснеш хиперспацијално дугме, тако рећи, уздавши се у срећу да гравитација није одвећ снажна, али се испостави да ипак донекле јесте, онда би се прелаз грубо могао упоредити са својеврсним цимајем — као кад при уласку у кућу запнеш ногом за праг. Ако то можемо да избегнемо, тим боље, али ако већ не можемо, исход није нужно фаталан. Разуме се, настојаћемо да први прелаз изведемо што је глаткије могуће ради психолошког мира — ако већ ништа друго.”