Немезис

„Куда би пошла када се нађеш напољу?” упита Инсиња журно.

„Тумарала бих унаоколо. До оне речице, или потока — како га већ зовете.”

„Зашто?”

„Зато што је занимљив. Вода само тече на отвореном, а не видиш крај томе и при том знаш да је ништа не пумпа натраг на почетак.”

„Али пумпа је”, рече Инсиња. „Топлота Немезис.”

„То се не рачуна. Мислим, то не раде људска бића. Осим тога, хоћу да напросто стојим тамо и да гледам.”

„Немој пити ту воду”, рече Инсиња строго.

„Немам намеру. Могу пун сат да издржим без воде. Ако огладним, ожедним — или било шта друго — вратићу се. Правите силну фрку ни око чега.”

Џенар се осмехну. „Желиш, дакле, да све рециклираш овде у Куполи.”

„Разуме се. Зар то сви не желе?”

Џенаров осмех се прошири. „Знаш, Евгенија”, рече он, „сасвим сам сигуран да је живљење у Насеобинама трајно променило човечанство. Сасвим смо се саживели са неопходношћу рециклирања. На Земљи напросто одбацујеш ствари, претпостављајући да ће се природно рециклирати, што се, наравно, увек не догоди.”

„Џенаре”, узврати Инсиња, „ти си сањар. Могуће је да људска бића стекну добре навике под притиском, али чим притисак попусти рђаве навике одмах се враћају. Низбрдо је увек лакше него узбрдо. Посреди је друго начело термодинамике и ако икада будемо колонизовали Еритро, предвиђам да ћемо га зачас целог прекрити отпацима.”

„Не, нећемо”, рече Марлена.

„Зашто то мислиш, душо?” упита Џенар тоном учтиве радозналости.

„Зато што нећемо”, узврати Марлена нестрпљиво и жестоко. „Могу ли сада да пођем напоље?”

Џенар погледа Инсињу и рече: „Могли бисмо је пустити, Евгенија. Не можемо је у недоглед задржавати. Осим тога, чему то? Ренеј Д'Обисон, која се управо вратила са Ротора, подробно је проучила документацију и казала ми јуче да резултати скенирања Марлениног мозга изгледају тако стабилни да је уверена да јој ништа неће бити на Еритру.”

Марлена, која се у међувремену упутила ка вратима, као да је била спремна да крене према ваздушној комори, сада се окренула натраг. „Чекај, чика Сивере, умало да заборавим. Мораш бити опрезан са др Д'Обисоновом.”

„Зашто? Она је изврстан неурофизичар.”

„Нисам на то мислила. Било јој је мило када си се нашао у невољи после оног изласка напоље, а прилично се разочарала када си се опоравио.”

На Инсињином лицу појави се израз изненађења и она аутоматски рече: „Зашто то мислиш?”

„Зато што знам?”

„Али не разумем то. Сивере, зар ниси у добрим односима са Д'Обисоновом?”

„Свакако да јесам. Сасвим се добро слажемо. Никада није било проблема. Али ако Марлена каже…”

„Зар Марлена не може да погреши?”

„Не могу”, узврати Марлена одмах.

„Уверен сам да си у праву, Марлена”, рече Џенар, а затим, окренувши се према Инсињи, додаде: „Д'Обисонова је амобициозна жена. Ако се мени било шта догоди, она је логичан избор за мог наследника. Располаже већ богатим искуством овде доле и свакако је најупућенији стручњак за кугу, уколико поново букне. Штавише, старија је од мене и вероватно сматра да више нема пуно времена на располагању. Не могу јој пребацити уколико стварно жели да ме наследи и што јој је срце мало брже закуцало када ми није било добро. Сва је, међутим, прилика да уопште није свесна тих осећања.”