Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Можда можемо”, примети обазриво Фишер, „да остваримо просек од двадесет шест месечно. Наше искуство и стручност повећаваће се са протоком столећа, а популацију успевамо већ деценијама да контролишемо.”
„Врло добро. Реците ми сад ово: ако житеље Земље пошаљемо у свемир у сто тридесет хиљада Насеобина, искористивши при том све ресурсе Земље, као и оне са Месеца, Марса и астероида, и препустимо Сунчев систем на гравитациону милост и немилост Суседне звезде, куда Насеобине треба да се упуте?”
„Не знам, Управниче”, узврати Фишер.
„Мораћемо да пронађемо планете које би довољно наликовале Земљи, за смештај наше огромне популације, без потребе за сложеним и скупим тераформирањем. Морамо и о томе водити рачуна — и то већ сада, а не кроз пет хиљада година.”
„Чак и ако не нађемо погодне планете, можемо да уведемо Насеобине на орбиту око прикладних звезда.” Фишер и нехотице начини кружну кретњу прстом.
„Драги мој човече, то не би ишло.”
„Уз сво уважавање, Управниче, ствар успева управо овде у Сунчевом систему.”
„Нипошто. Овде, у Сунчевом систему, налази се једна планета на којој чак и данас, упркос свим Насеобинама, живи деведесет девет одсто припадника људске врсте. Ми смо и даље човечанство, а Насеобине су само својеврсно паперје које нас окружује. Може ли паперје самостално постојати? Немамо никакав доказ у том смислу, а ја мислим да не може.”
„Можда сте у праву, Управниче.”
„Можда? Нема никакве сумње”, узврати Коропатски ватрено. „Насељивачи се праве да нас презиру, али ми им не излазимо из главе. Ми смо њихова историја. Ми смо њихов модел. Ми смо бујно врело коме се они непрекидно враћају да би се напојили снагом. Препуштени сами себи, они би убрзо згасли.”
„Можда сте у праву Управниче, али тај опит никада није предузет. Никада се нисмо суочили са ситуацијом у којој би Насеобине покушале да постоје без неке планете…”
„Али суочили смо се са таквом ситуацијом, бар у аналогији. У раној историји Земље људска бића насељавала су се на острвима, где су живела изоловано од матице. Ирци су се настанили на Исланду; Норвежани су се населили на Гренланду; побуњеници су се настанили на Питкерновом острву; Полинежани су се сместили на Ускршњим острвима. И какав је био исход? Колонисти су згасли, понекад чак потпуно ишчезли. Увек уследи стагнација. Никада се нигде није развила цивилизација изузев на континенталном подручју или на острвима у непосредној близини континенталног подручја. Човечанству су потребни простор, величина, разноврсност, обзорје, граница. Схватате?”
„Да, Управниче”, узврати Фишер. (Расправа има смисла до одређене тачке.)
„Према томе”, настави Коропатски, ставивши, поучно, кажипрст десне шаке на леви длан, „морамо пронаћи неку планету, бар једну планету за почетак. А то нас враћа на Ротор.”
Фишер изненађено подиже веђе. „На Ротор, Управниче?”
„Да. Шта се догодило са њима, током четрнаест година од када су отишли?”
„Др Вендел сматра да можда нису успели да преживе.” (Рекавши то, он осети како га прожима бол. Кад год би помислио на то, бол би био ту.)
„Знам. Разговарао сам са њом и без расправе сам прихватио то што је имала да каже. Али волео бих да чујем и ваше мишљење.”
„Немам га, Управниче. Једино имам најискренију наду да су преживели. На Ротору ми је кћерка.”
„Можда је и даље тамо. Размислите! Шта је то што их је могло уништити? Неки квар? Ротор није брод, већ Насеобина која пуних педесет година није имала озбиљне кварове. Превалила је пут кроз празни свемир све до Суседне звезде, а шта је безопасније од празног свемира?”
„Минијатурна црна рупа, неоткривено астероидно тело…”
„Има ли доказа за то? Посреди су само нагађања, готово на граници вероватности, кажу ми астрономи. Да ли је Ротор могло да уништи неко особено својство хиперсвемира? Већ годинама вршимо опите са хиперсвемиром и нисмо му пронашли никакво опасно својство. Можемо, дакле, претпоставити да је Ротор безбедно стигао до Суседне звезде — ако су се уопште тамо упутили, а све говори у прилог томе да је неко друго одредиште крајње невероватно.
„Волео бих да је тако — да су безбедно стигли.”
„Али онда се јављају питања: ако је Ротор безбедан крај Суседне звезде, шта тамо ради?”
„Бивствује.” (Било је то негде на средокраћи између тврдње и питања.)
„Али како? Кружи око Суседне звезде? Једна самотна Насеобина на бескрајном, такође самотном путовању око звезде црвеног патуљка? Нисам сигуран. Угасили би се и тога би убрзо и сами постали свесни. Сигуран сам да би се брзо угасили.”