Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Свакако да је све у реду. Овде напољу је утварно лепо. После извесног времена чак изгледа као да није голетно — пре личи на апстрактно сликарство.”
„Пусти сад уметничку критику, Сивере. Не дозволи да се одвоји од тебе.”
„Ништа не брини. У сталној сам вези с њом. Она чује наш разговор, а ако ништа не одговара, то је стога што не жели да је ометају небитне ситнице. Евгенија, опусти се. Марлена силно ужива. Немој јој то кварити.”
Џенар је уистину био уверен да Марлена ужива. На известан начин и он је уживао.
Марлена је трчала узводно уз ивицу потока. Џенар није осећао да треба у стопу да је прати. Нека девојка ужива, помисли он.
Сама Купола била је подигнута на једној стеновитој избочини, али је предео у том правцу био прошаран малим потоцима благог тока који су се сви уливали у прилично велику реку тридесетак километара одатле; река се, са своје стране, уливала у море.
Потоци су били корисни, разуме се. Опскрбљивали су куполу залихама природне воде, из које су претходно биле отклоњене прокариоте (у ствари, тачније би било рећи „убијене”). Било је биолога, у раним данима Куполе, који су се противили убијању прокариота, али то је било смешно. Те мајушне искре живота постојале су у тако великом броју на планети, да им ни на који значајнији начин није могло наудити то што су убијане у процесу обезбеђења залиха воде, па ма у коликом броју. А онда, када је почела епидемија куге, појавила се неодређена, премда снажна одбојност према Еритру, тако да више нико није марио за прокариоте.
Сада, разуме се, када куга, како је изгледало, више не представља озбиљну претњу, могла су се поново јавити хуманитарна осећања. Џенар је имао разумевања према тим осећањима, али на који други начин обезбедити воду за Куполу?
Задубљен у мисли, он више није посматрао Марлену, тако да му се ускоро заглушујући узвик разлегао у уху. „Марлена! Марлена! Сивере, шта она ради?”
Он подиже поглед и већ заусти да аутоматски каже нешто умирујуће, како је све у реду, како је девојка добро, када спази Марлену.
За тренутак није могао да каже шта то ради. Само се упиљио у њу при ружичастој светлости Немезис.
А онда му постаде јасно. Откачињала је шлем и скидала га. Потом је на ред дошло и Е-одело.
Мора то спречити!
Џенар покуша да је позове, али обузет ужасом никако није могао да дође до гласа. Желео је да потрчи ка њој, али ноге му постадоше као од олова, не реагујући уопште на хитњу његових осећања.
Као да се одједном обрео усред ноћне море у којој су се догађале грозне ствари, а он их никако није могао спречити. Или му се можда ум, под стресом због онога што се догодило, нашао некако одвојен од тела.
Је ли то куга погодила мене? — упита се Џенар у паници. А ако је тако, шта ће се сада догодити са Марленом која се управо излаже светлости Немезис и ваздуху Еритра?
ПЛАНЕТА
58
Крајл Фишер видео је Игора Коропатског само у два наврата током три године од када је овај дошао на место које је претходно заузимао Танајама, поставши тако стварни — иако не титуларни — шеф пројекта.
Без тешкоћа га је, међутим, препознао када је улазни фотоуређај приказао његов лик. Коропатски је и даље био онај исти крупан, срдачан мушкарац. Имао је елегантно одело са великом, чупавом краватом по последњој моди.
Што се Фишера тиче, он се одмарао током јутра и није био баш спреман да прима посете, али Коропатски је спадао у људе који се нису одбијали, чак и када би дошли ненајављени.
Фишер додирну једну дирку и на екрану испред посетиоца јави се карикатура ведрог домаћина (односно, домаћице, будући да је пол хотимице приказан неодређено) са једном благо подигнутом руком; био је то гест за који се, конвенционално, држало да значи „Само тренутак”, тако да му није била потребна никаква аудио пратња.
Фишер је тако добио неколико тренутака да се очешља и доведе одећу у ред. Могао је и да се обрије, али закључио је да би Коропатски сматрао даље оклевање увредљивим.
Врата клизнуше у страну и Коропатски уђе унутра. Осмехнувши се пријатно, он рече: „Добро јутро, Фишере. Знам да вам сметам.”
„Не сметате ми, Управниче”, узврати Фишер, потрудивши се да звучи искрено, „али ако желите да видите др Венделову, она је, бојим се, код брода.”
„Искрено говорећи”, забрунда Коропатски, „и мислио сам да ће бити тамо. У том случају, немам другог избора до да разговарам са вама. Смем ли да седнем?”
„Свакако, Управниче”, рече Фишер, прекоревши се што није понудио Коропатског да седне пре но што је то овај затражио. „Да ли сте за нешто освежавајуће?”