Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
А онда се унутрашња врата отворише. Џенар уђе у ваздушну комору и домахну Марлени да му се придружи. Она крену за њим и врата се затворише за њом. Њих двоје нестадоше са видика. Инсиња је јасно разабрала да јој је срце прескочило један откуцај.
Посматрала је контроле и тачно знала када су се спољња врата отворила, а онда поново затворила. Истог часа оживе холоекран и она угледа две прилике у Е-оделима како стоје на голом тлу Еритра.
Један инжењер пружи малу слушалицу Инсињи која је стави у десно ухо. Подједнако мали микрофон причвршћен јој је око главе.
У уху јој се зачу један глас: „Радио-веза” — и истог трена огласи се Марлена. „Чујеш ли ме, мајко?”
„Да, душо”, узврати Инсиња. Властити глас зазвучао јој је некако суво и абнормално.
„Напољу смо и овде је предивно. Не би могло бити боље.”
„Да, душо”, понови Инсиња, осећајући се шупље и изгубљено и питајући се да ли ће икада више видети своју кћер здравога ума.
57
Сивер Џенар осетио се готово лепршаво када је закорачио на површину Еритра. Стрми зид Куполе иза њега дизао се увис, али он му је држао окренута леђа, будући да би један тако нееритроски призор зацело нарушио његово уживање у овом свету.
Уживање? Била је то необична реч за Еритро, јер у том часу није имала никаквог смисла. Налазио се заштићен шлемом и удисао је ваздух Куполе, односно бар ваздух који је био прочишћен и обрађен у Куполи. Није могао да осети мирис планете, нити да је искуси на било који непосредан начин, унутар свог заштитног омотача.
Но, постојало је ипак једно осећање које га је на необичан начин испуњавало срећом. Чизмама је благо дробио тле под ногама. Иако површина Еритра није била стеновита, постојало је слој шљунка, а међу камичцима налазило се оно што се једино могло описати као земља. Било је, разуме се, довољно воде и ваздуха на овом свету да разбију праисконску стеновиту површину, а можда су и свеприсутне прокариоте, којих је било у небројеним билионима, стрпљиво потпомагале овај процес током милијарди година.
Земља је била мекана. Претходног дана падала је киша, плаха, постојана и магличаста киша Еритра — или бар овог његовог дела. Тле је и даље од ње било помало расквашено; Џенар је замишљао грумење тла, грумуљке песка, иловаче и глине, од којих је сваки опточен танушном воденом опном која се освежавала и обнављала. У тој опни, прокариотске ћелије срећно су живеле, упијајући енергију што је стизала са Немезис и градећи сложене беланчевине из једноставних, док су друге прокариоте, равнодушне према енергији са звезде, користиле, уместо те енергије, садржину остатака оних прокариота које су, у небројеним билионима, умирале у сваком тренутку.
Марлена је стајала крај њега. Гледала је нагоре, а Џенар благо рече: „Немој гледати у Немезис, Марлена.”
Марленин глас зазвуча природно у његовом уху. У њему се нису могле разабрати напетост или зебња. Напротив, глас јој је био испуњен тихом радошћу. Она рече: „Гледам облаке, чика Сивере.”
Џенар подиже поглед према тамном небу, где се иза једног облака начас помоли слабашан зеленкастожути сјај. Спрам њега пловили су паперјасти облаци, особени за лепо време, који су хватали светлост Немезис и рефрактовали је у наранџасту блиставост.
На Еритру је владала утварна тишина. Није постојало ништа што би творило звуке. Никакав облик живота није певао, рикао, режао, мукао, цвркутао, цврчао, или шкрипао. Није било лишћа које би шумело, нити инсеката који би зујали. Приликом ретких непогода понекад би пукао гром, или би ветар захујао спрам самотних громада — уколико би био довољно снажан. За неког тихог, мирног дана, међутим, какав је био овај, све је било утихло.
Џенар се огласи само да се увери да је уистину тихо, односно да то он није изненада оглувео. (То је, међутим, било немогуће, будући да је сасвим разговетно разабирао властито дисање.)
„Је ли све у реду с тобом, Марлена?”
„Дивно се осећам. Ено тамо једног потока.” Она убрза кораке, почевши готово да гегаво трчи, спутана Е-оделом.
„Пази, Марлена”, рече он. „Оклизнућеш се.”
„Пазим.” Глас јој се није пригушио због повећане удаљености, разуме се, будући да је преношен радио-везом.
У Џенаровом уху наједном се зачу глас Евгеније Инсиње. „Зашто Марлена трчи, Сивере?”
Марлена није марила да одговори, али Џенар рече: „Само хоће да види неки поток испред нас, Евгенија.”
„Је ли све у реду с њом?”