Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Било би гадно”, настави она, „чак и ако би Немезис и Сунце биле једине звезде у Свемиру. А ту су и друге оближње звезде, које се све крећу. Најмање једно туце је довољно масивно да утиче на Немезис или Сунце или чак на обоје. Та грешчица може да изнесе, на крају, милионе километара. А да би могао да правилно процењујеш, мораш знати масу сваке звезде са приличном сигурношћу, као и њен положај, смер кретања и брзину.
То ти је, Сивере, једначина са петнаест непознатих. Невероватно компликовано. Немезис ће проћи право кроз Сунчев систем и на већину планета ће извршити упечатљив утицај, већ према положају који ће оне тада заузимати на својим орбитама. Од тога зависи колико ће која планета бити под дејством Немезисине гравитације и како ће, даље, планете деловати једна на другу, тако поремећене. Ефекат Мегаса такође се мора урачунати.”
Џенар је пажљиво слушао. „И, шта ће, напокон бити, Евгенија?”
„Мислим да ће се десити следеће: Земљина орбита постаће малчице ексцентричнија него што је сада и уздужна оса ће се незнатно померити, за неки угао.”
„Што значи?”
„То значи да ће на Земљи постати претопло.”
„А шта ће бити са Мегасом и Еритром?”
„Ништа страшно. Систем Немезис много је мањи него Сунчев и стога се чвршће држи на окупу. Овде се ништа неће десити, али на Земљи хоће.”
„Када ће до тога доћи?”
„За пет хиљада двадесет четири године, плус минус петнаест. Тада ће Немезис бити најближа. Ефекат ће, међутим, моћи да се осећа током читавих двадесет или тридесет година, током којих ће Немезис и Сунце бити у завршној фази приближавања, односно почетној размицања.”
„А хоће ли бити сударања и сличних ствари?”
„Изгледи за то готово су равни нули. Неће бити судара између већих тела. Ох, наравно, неки астероид могао би закачити Еритро, као што би и неки астероид који припада Немезис могао пасти на Земљу. Али и за то су мали изгледи, иако би то за Земљу значило катастрофу. Но, немам могућности да и то прорачунам, у најмању руку док се звезде сасвим не приближе јадна другој.”
„Значи, у сваком случају, Земљи следује евакуација. Јесам ли у праву?”
„Ох, да.”
„Али имају на располагању пет хиљада година.”
„То уопште није много, имајући у виду бројку од осам милијарди људи које треба склонити. Треба их упозорити.”
„Зар не би и сами дошли до истог открића, чак и ако не буду упозорени?”
„Да, али ко зна када ће то бити? А чак и да врло брзо сазнају шта их чека, морамо им пружити технику хиперпогона. Неће моћи да мрдну ни прстом без ње.”
„Сигуран сам да ће и сами пронаћи хиперпогон, и то не сувише далеко у будућности.”
„А ако га не пронађу?”
„Осим тога, сигуран сам да ће за стотину година бити успостављена комуникација између Ротора и Земље. Јер, ако имамо хиперпогон који користимо за транспорт, зашто га не бисмо могли касније користити и за комуникацију? Или, можемо послати неку од нових Насеобина пут Земље, и још ће им остати довољно времена.”
„Звучиш као Пит.”
Џенар прогута кнедлу. „Па, не греши он баш увек; понекад је и у праву.”
„Неће он хтети никакву комуникацију. Знам да неће.”
„Па, не може увек његова бити последња. Ево, ево ове Куполе овде на Еритру, живе и здраве, иако се он томе противио. А чак и да га сада не победимо, тај човек ће морати једном да умре. Озбиљно, Евгенија, не треба сада превише да страхујеш за Земљу. Имамо других брига. Зна ли Марлена да си посао готова привела крају?”
„Како не би знала? Очигледно је да јој је позната свака фаза мог рада. Вероватно по томе како се чешљам или на који начин закопчавам дугмад на манжетни.”
„Она постаје још ефикаснија, зар не?”
„Да. И ти си то приметио, зар не?”
„Јесам, и опажам разлику, чак и за ово кратко време током кога је познајем.”
„Верујем да је део тога последица њеног сазревања. Можда јој перцепција расте, исто као што јој расту груди. Осим тога, целог живота је морала да спутава своју потребу и своје могућности јер би се, у супротном, непрестано уваљивала у невоље. Сада се више не боји, више се не крије и, наравно, постиже, тако рећи, све боље резултате.”
„Или је можда посреди то што јој се, како сама каже, свиђа овде, на Еритру, па јој осећање задовољства подстиче перцепцију.”
„Баш сам нешто мислила у вези с тим, Сивере. Нећу да те масирам својим бубама. Знаш да имам обичај да гомилам све своје бриге, у вези са Марленом, Земљом, свим живим — шта ти мислиш, делује ли Еритро лоше на њу? Мислим, скривено? Мислиш ли да куга у њој поприма нове облике, да се испољава кроз њену све бољу перцепцију?”