Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„И до каквих су закључака дошле те конференције?”
„Ниси физичар”, насмеја се Венделова.
„Изостави оне компликоване ствари. Занима ме.”
Само се смешила.
Фишер стисну шаку у песницу на столу пред собом. „Чуј, заборави ту своју фикс-идеју о мени као о некаквом тајном агенту који тражи информације. Теса, моје дете је тамо негде, међу звездама. Кажеш да је, највероватније, почивша. Шта ако је жива? Има ли изгледа да…?”
Осмех јој се изгуби с лица. „Жао ми је. Нисам мислила на то. Али буди практичан. Пронаћи једну мајушну Насеобину у свемирском пространству чији пречник тенутно износи шест светлосних година и који се сваког минута повећава представља, једноставно, нерешив задатак. Било нам је потребно скоро једно столеће да откријемо десету планету, а она је била неупоредиво већа него Ротор, а и знатно мање парче свемира је морало бити прочешљано.”
„Нада је вечна”, примети Фишер. „Да ли је хиперсвемирски лет уистину могућ? Одговори ми са не или да.”
„Многи кажу — не, ако хоћеш истину. Има их неколико који се колебају, али, углавном, у себи.”
„Има ли ико ко јасно и гласно тврди — да?”
„Има једна особа за коју поуздано знам. Ја лично.”
„Ти мислиш да је то могуће?” изговори Фишер са запањеношћу коју није морао да глуми. „И то отворено кажеш, или је то тек нешто што повераваш само добрим пријатељима?”
„Објавила сам неке радове на ту тему. Међу оним су текстовима којима си ти прочитао само наслов. Нико се не усуђује да се сложи са мном, а и ја сам сама раније грешила. Али сада мислим да сам у праву.”
„Зашто други мисле да ниси?”
„У томе и јесте фрка. Све је ствар тумачења. Хиперпогон по роторијанском моделу, техника која је до сада схваћена у безмало свим Насеобинама, зависи, заправо, од чињенице да је производ односа брзине брода према брзини светлости и времена — константан, док је однос брзине брода према брзини светлости већи од јединице.”
„Шта то значи?”
„То значи следеће: када се крећеш брже од светлости, што се брже крећеш, краће време можеш да одржаваш ту брзину, односно дуже мораш да идеш спорије од светлости да би поново одстигао пређашњу брзину. На крају испада да ти просечна брзина на датој раздаљини не може бити већа од брзине светлости.”
„Па?”
„Происходи да овде имамо посла са начелом неодређености, а сви смо уверени да са тим начелом нема шале. Ако је уистину то посреди, онда би испало да је хиперсвемирски лет теоријски немогућ, чему се приклонила већина физичара, док се други још двоуме. Ја, међутим, сматрам да оно са чим смо суочени овде само изгледа као начело неодређености, али то није, што значи да могућност правог хиперсвемирског лета ипак није искључена.”
„Може ли се то практично проверити и доказати?” упита Фишер.
„Вероватно не”, одврати Венделова, одмахнувши главом. „Насеобинама се, дефинитивно, не лута по свемиру само помоћу половичног хиперпогона. Ниједна не жели да понови роторијански експеримент и отисне се у вишегодишње путовање ка вероватној смрти. С друге стране, такође ниједна Насеобина није спремна да уложи невероватно обиман новац, ресурсе и напоре да би усавршила једну технику за коју је огромна већина стручњака уверена да је теоријски немогућа.”
Фишер се наже према њој. „Зар те то не осујећује?”
„Наравно да ме осујећује. Физичар сам и настојим да покажем како је моје виђење Васељене исправно. С друге стране, морам да прихватим практична ограничења. То страшно кошта, а Насеобине не желе ништа да ми дају.”
„Али Теса, уколико Насеобине нису заинтересоване, Земља јесте. И то по било коју цену.”
„Озбиљно?” упита Венделова, осмехнувши се враголасто. Затим пружи руку и провуче прсте кроз Фишерову косу, лагано и сензуално. „Да, баш сам помислила како ћемо раније или касније стићи до Земље.”
34
Фишер обухвати њен зглоб и нежно јој одмаче руку од своје главе. „Не лажеш ме кад кажеш да је хиперсвемирски лет могућ, зар не?”
„Нимало.”
„Онда те Земља позива к себи.”
„Зашто?”
„Зато јер Земља жели хиперсвемирски лет, а ти си једина међу признатим физичарима која сматра да је то могуће.”
„Ако си све то знао, Крајле, чему онда то унакрсно испитивање?”
„Нисам знао, док ми сама ниси рекла. Једини податак којим сам располагао био је тај да си тренутно најбриљантнији живи физичар.”
„Ох, јесам, јесам”, одврати Венделова самоиронично. „А тебе су послали као ловца?”
„Послали су ме да те убедим да дођеш.”
„Да ме убедиш у шта? Да дођем на Земљу? Претрпану, прљаву, сиротињску, шибану олујама и непогодама? Каква примамљујућа помисао!”