Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Нисмо још завршили наш разговор, Начелниче.”
Пит је осећао како губи стрпљење, али мирно примети: „Моја драга госпођице, ако Начелник каже да је разговор завршен, онда то и јесте — без обзира на то шта ви мислили.”
Он се упола придиже, но Марлена остаде да седи. „Није готов, јер желим да вам понудим нешто што бисте ви оберучке прихватили.”
„Шта то?”
„Добар начин да се решите моје мајке.”
Пит потону назад у своју фотељу, потпуно сметен. „Како то мислите?”
„Ако желите да ме саслушате, Начелниче, рећи ћу вам. Моја мајка не може више овако да живи. Забринута је због Земље и због Сунчевог система; осим тога, од времена до времена она мисли на мог оца. Сматра, такође, да би Немезис могла одиграти улогу богиње освете према Сунчевом систему, а пошто јој је она наденула то име, осећа се одговорном. Она је изразито емоционална особа, Начелниче.”
„Збиља? Приметили сте то, зар не?”
„И, као таква, она вам смета. Подсећа вас, почесто, на ствари које је узнемирују, а о којима ви не желите да размишљате. Због тога и избегавате да се сусретнете с њом, и волели бисте да она оде. Па, ето, постоји могућност да она оде, Начелниче.”
„Одиста? Па, имамо још једну Насеобину. Треба ли да је пошаљем на Нови Ротор?”
„Не, Начелниче. Пошаљите је на Еритро.”
„Еритро? Али зашто бих је тамо послао? Само зато што желим да је се отарасим?”
„То би био ваш разлог, Начелниче. Ипак, то не би био и мој разлог. Ја бих желела да она оде тамо, због тога што не може више да ради овде, у Опсерваторији. Инструменти су готово увек заузети и она је све време под присмотром. Даље, осећа и да вам је дозлогрдила. Осим тога, Ротор није погодно тле за прецизна астрономска мерења. Сувише се брзо и неравномерно окреће.”
„Добро владате материјом. Је ли вам то мајка објаснила? Не, заправо, не морате ми ни рећи. Није вам ништа директно рекла, зар не? Само индиректно.”
„Тачно тако, Начелниче. А ту је и мој компјутер.”
„Онај с којим одржавате пријатељске односе?”
„Да, Начелниче.”
„И ви сте уверени да ће она лакше моћи да ради на Еритру?”
„Да, Начелниче. Тамо би имала постојаније тле под ногама и могла би да обави мерења кој би је уверила да ће Сунчев систем преживети. Чак и ако установи супротно, биће јој потребно прилично времена да буде сасвим сигурна. А за то време ви не бисте морали да мислите на њу.”
„Видим да бисте је се и ви радо ослободили.”
„Напротив, Начелниче”, одврати Марлена мирно. „Ја бих пошла с њом. Ви бисте се ослободили и мене, а мислим да бисте то још више волели.”
„Шта вас наводи на помисао да бих желео да се вас ослободим?”
Марлена поново управи свој поглед на њега, продоран, без трептаја. „Сада то желите, Начелниче, јер сте управо установили да могу без проблема да понирем у ваш унутрашњи свет.”
Одједном, Пит збиља осети како очајнички жели да се реши овог чудовишта. „Дозволите ми да размислим”, рекао је и скренуо поглед. Одмах се постидео тога што гледа у страну, као дете, али збиља није желео да ово ужасно створење буде у могућности да са његовог лица чита као из отворене књиге.
На крају крајева, то јесте била истина. Није до сада размишљао о томе како да се реши мајке и кћери. Додуше, када је Инсиња у питању, присећао се да је помишљао на њен премештај на Еритро. Међутим, било би много фрктања околине, а ни она, веровао је, не би била спремна да пође. Није имао нерава да то спроведе у дело. Сада, међутим, када га је ово дете уверило да постоји разлог због којег би отишла на Еритро, ствари се беху битно измениле.
„Ако твоја мајка збиља жели…” поче он лагано.
„Збиља жели, Начелниче. Није ми то помињала, можда јој то још није ни допрло до свести, али, пошла би. Сигурна сам. Верујте ми.”
„Имам ли избора? А и ви желите да одете?”
„Жарко то желим, Начелниче.”
„Онда ћемо то одмах уредити. Задовољава ли вас то?”
„Потпуно, Начелниче.”
„И можемо ли, онда, сада овај разговор сматрати завршеним?”
Марлена се подиже и наклони, помало неспретно, у знак поздрава. „Хвала вам, Начелниче.”
Окренула се и отишла; прошло је, међутим, сигурно још неколико тренутака пре но што се Пит усудио да опусти мишиће лица које се грчило од бола.
Није се усудио да допусти да девојка прочита из онога што би рекао, учинио или из начина на који је изгледао ону последњу ствар о Еритру за коју су знали само он — и још једна особа.
ОРБИТА