Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
Марлена уђе. (Зачуђујуће сабрана, закључи Пит, али видљиво стидљива и без знакова ината и пркоса.)
Села је, руку слободно опуштених на крилу, и очигледно чекала да Пит први проговори. Пустио ју је да чека, мало, док ју је посматрао и проучавао, помало одсутно. Виђао ју је, повремено, и раније, док је била млађа, али не и у последње време. Никада није била лепушкасто дете, па ни сада. Имала је широке јагодице, и деловала сасвим неугледно. Али имала је збиља неуобичајене очи, правилно обликоване обрве и дуге трепавице.
„Па, мадмоазел Фишер”, поче Пит, „обавештен сам да сте желели да ме видите. Смем ли да питам зашто?”
Марлена га погледа, хладно, потпуно смирена.”Начелниче, верујем да вам је моја мајка пренела да сам једном свом пријатељу рекла да ће Земља бити уништена.”
Питове обрве се збораше тик изнад крајње обичних очију. „Јесте, пренела ми је”, одговори он. „Надам се да вас је упозорила да тако више не смете говорити.”
„Јесте, Начелниче, али, не говорити о нечему не значи да то није истина. А назвати нешто лудим, још не значи да то уистину и јесте лудо.”
„Начелник сам Ротора, госпођице Фишер. Дужност ми је да се бавим тим стварима и то ми морате препустити — и да јесте тако и да није, и да јесте лудо и да није. Како сте дошли на идеју да ће Земља бити уништена? Је ли то нешто што вам је мајка наговестила?”
„Не на директан начин, Начелниче.”
„Значи, на индиректан, је ли тако?”
„То није могла да избегне, Начелниче. Људи се изражавају на различите начине. Имају свој избор речи. Имају своје интонације, изразе, своје посебне искрице у зеницама, своја посебна прочишћавања грла, знате на шта мислим?”
„Да, тачно знам на шта мислите. И сам уочавам такве ствари.”
„И врло сте поносни на то, Начелниче. Осећате да то добро чините и да је то једна од ствари која вам је помогла да постанете Начелник.”
Пит беше затечен. „Нисам то рекао, млада дамо.”
„Нисте збиља, бар не речима. Али нисте ни морали.” Фиксирала га је погледом. Није било трага осмеху на њеном лицу, али по том погледу се могло закључити да се, заправо, забавља.
„Па, у том случају, госођице Фишер, је ли то разлог ваше посете?”
„Не, Начелниче. Дошла сам, јер је моја мајка приметила да у последње време избегавате да је примите. Иако ми то није рекла, погодила сам о чему је реч. Мислила сам, међутим, да бисте волели да поразговарате са мном.”
„У реду, ево, разговарамо. Шта сте желели да ми саопштите?”
„Моја мајка је врло несрећна због чињенице, или могућности, да Земља буде уништена. Тамо се, знате, налази мој отац.”
Пит осети благ наступ беса. Како могу да допусте себи да бркају приватне ствари са оним што је добро за Ротор и са свиме што се може догодити у будућности? И та Инсиња, колико год корисна била својевремено, када је открила Немезис, постала му је такав камен око врата — и још при том особа невероватно надарена да следи сваки могући погрешан траг. А сада, када више није имала другог избора, сада му је послала своју шашаву кћерку.
„Имате ли утисак да ће се то уништење одиграти већ сутра? Или, можда, наредне године?” упита он.
„Не, Начелниче, познато ми је да ће се то десити за нешто мање од пет хиљада година.”
„Ако је тако, онда вашег оца тамо већ одавно неће бити. Неће бити ни ваше мајке, што се тога тиче, ни мене, ни вас. И кад свих нас више не буде, још ће преостајати нешто мање од пет хиљада година пре уништења Земље и, можда, других планета Сунчевог система — ако се то уништење уопште деси, при чему мислим да до тога неће ни доћи.”
„Постоји могућност, Начелниче, без обзира на то када до тога дође.”
„Мајка вам је сигурно рекла да ће, много пре него што се то деси, становници Сунчевог система бити свесни да ће се догодити… то што већ мислите да ће се догодити — и предузеће мере против тога. Осим тога, како можемо да се боримо против уништења планетних размера? Раније или касније, то задеси сваки свет. Чак и ако не буде космичких судара, свака звезда мора проћи кроз стадијум црвеног џина и уништити своје планете. Као што умиру људи, тако умиру и планете. Оне, додуше, живе мало дуже, али то је све. Разумете ли нешто од овога што вам говорим, млада дамо?”
„Да”, одврати озбиљно Марлена. „У добрим сам односима са својим компјутером.”
(Кладим се да јеси, помисли Пит, а онда — прекасно — покуша да са свог лица уклони лагани, иронични осмех. Мора да га је већ искористила као путоказ до његових правих осећања.)
Он настави, као да жели да заврши разговор. „И, ето, мислим да немамо више шта да кажемо једно другом. Говорити о уништењу је сулудо, а чак и да није, то није ваша ствар и о томе више не смете говорити, јер ћете се у противном и ви и ваша мајка наћи у невољи.”