Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Питање је да ли ће се упостојити на старом месту. Ту лежи проблем. Ако се равнотежни положај Земље мало измени — што ће рећи, ако се нађе мало даље од Сунца, односно мало ближе, ако јој орбита постане ексцентричнија или оса мање или више нагнута — како ће се то одразити на Земљину климу? Чак и мајушна промена може значити да Земља постане неупотребљива за живот.”
„Можеш ли то унапред да прорачунаш?”
„Не. Ротор није место са кога би се то могло лако извести. И он осцилује и то врло приметно. Било би ми потребно прилично времена и прилично рачунања да, посматрајући одавде, тачно установим којим се правцем Немезис креће. А ни то неће бити сасвим сигурно све док се она сасвим не приближи Сунчевом систему, што ће се десити далеко после моје смрти.”
„Значи, не можеш тачно рећи колико ће близу бити Немезис када се буде мимоилазила са Сунчевим системом?”
„То је готово немогуће израчунати. Требало би имати у виду гравитациони уплив сваке оближње звезде у пречнику од десетак светлосних година. Осим тога, најмање неурачунато дејство може произвести грешку од преко две светлосне године — што значи да сигурни погодак представља, заправо, потпуни промашај. Или обрнуто.”
„Начелник Пит каже да ће сви у Сунчевом систему имати могућност да се склоне пре но што Немезис наиђе. Је ли у праву?”
„Могуће је да јесте. Али како неко може бити сигуран у то шта ће се десити током наредних пет хиљада година? Какве ће то историјске преврате изазвати и какве ће опште последице имати? Можемо само да се надамо да ће сви безбедно умаћи.”
„Чак и ако нису упозорени”, примети Марлена, осећајући се помало надмено што својој мајци тумачи астрономски труизам, „снаћи ће се и сами. Морају. Немезис ће прилазити све ближе и ближе и све ће им лакше бити да израчунају њен прави курс.”
„Али обрнуто сразмерно ће се смањивати време које им је потребно да безбедно оду — ако се то покаже неопходно.”
Марлена спусти поглед негде према својим петама и рече: „Мајко, не љути се на мене. Чини ми се као да би ти била несрећна ако би било ко успео да безбедно клисне из Сунчевог система. Нешто друго је посреди што није у реду. Реци ми, молим те.”
„Не допада ми се помисао да Земља остаје напуштена”, одговори Инсиња. „Чак и ако се евакуација обави како траба, са довољно времена за припрему и свим другим погодним условима, и даље ми се све то заједно не допада. Не желим да Земља остане пуста.”
„Претпоставимо да тако мора бити.”
„Онда ће и бити. Могу се помирити са неизбежним, али оно не мора и да ми се допадне.”
„Сентиментална си према Земљи? Тамо си студирала, зар не?”
„Тамо сам спремала свој дипломски рад. Није ми се свиђало на Земљи, али то сад није битно. То је место са кога је човечанство потекло. Знаш ли шта хоћу да кажем, Марлена? Чак и ако на то нисам мислила тада, то ипак јесте место где се живот развијао током еона. То за мене није тек свет, већ идеја, апстракција. И желим да он настави да постоји, због свега у прошлости. Не знам јесам ли била довољно јасна.”
„Отац је био Земљанин”, убаци опрезно Марлена.
Инсиња се незнатно згрчи. „Да, био је.”
„И, вратио се на Земљу.”
„Тако кажу. Да, претпостављам да је тако.”
„Значи, ја сам полуземљанка, зар не?”
Инсиња се намршти. „Сви смо ми Земљани, Марлена. Моји прапрапрапреци читав су свој живот провели на Земљи. Моја прапрабака рођена је тамо. Сви смо, без изузетка, потекли оданде. И не само људи. Сваки облик живота на свакој Насеобини, од вируса до дрвета, води порекло са Земље.”
„Али то знају само људска бића”, рече Марлена. „Неки су више, неки мање свесни тога. Помислиш ли, каткад, на оца, чак и данас?” Марлена погледа чврсто своју мајку, а онда се трже. „Добро, то није моја ствар. То желиш да ми кажеш?”
„Да, то сам прво помислила, али не морам се увек управљати осећањима. На крају, ти си његова кћерка. Да, помислим на њега, чак и данас, ту и тамо.” Она благо слеже раменима. „А мислиш ли ти на њега, Марлена?”
„Немам на шта да мислим. Не сећам га се. Нисам никада видела холограме, рецимо, или нешто слично томе.”
„Да, није било сврхе…” Евгенијин глас се изгуби.
„Али када сам била млађа”, настави Марлена, „питала сам се зашто су неки очеви остали уз своју децу и после Одласка, а неки не. Мислила сам, тада, да они који су се одвојили нису волели своју децу, па, сходно томе, да ни мој отац није волео мене.”
„То ми никада ниси рекла.” Инсиња је нетремице гледала своју кћер.