Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Озбиљно кажем”, рече Марлена. „Управо сва кипти од наде и узбуђења.”
„Дакле, Ренеј”, упита Џенар помало хладно, „је ли истина?”
„Схватамх шта девојка хоће да каже”, одврати Д'Обисонова, намргодивши се. „Већ годинама нисам проучавала свеж случај поодмакле куге. А и у оно време када сам за то имала прилике, када је Купола још била примитивна и тек основана, нисам располагала дословце никаквом прикладном опремом којом сам могла да предузмем изучавања. Професионално говорећи, веома бих се обрадовала прилици да темељито испитам случај куге модерним техникама и инструментима, да установим, можда, њен прави узрок, да дођем до правог лека, до праве превентиве. То јесте разлог за узбуђење, да. Посреди је професионално узбуђење које је ова млада жена, неспособна да чита мисли и без искуства у овим стварима, протумачила напросто као радост. Али ствар ипак није тако једноставна.”
„Можда није једноставна”, рече Марлена, „али је злонамерна. У томе нисам погрешила.”
„Погрешила си. Скенирање мозга се мора извести и извешће се.”
„Неће”, одврати Марлена, практично вичући. „Мораћете ме присилити или омамити, али онда неће ваљати.”
„Не желим да се ишта уради против њене воље”, рече Инсиња дрхтавим гласом.
„Ова ствар превазилази то да ли она нешто хоће или неће…” заусти Д'Обисонова, а онда се изненада затетура, ухвативши се рукама за стомак.
„Шта је било?” упита аутоматски Џенар.
Тренутак потом, не сачекавши на одговор и препустивши Инсињи да поведе Д'Обисонову до најближе софе и да је убеди да мало прилегне, он се окрену према Марлени и журно рече: „Марлена, сложи се са испитивањем.”
„Не желим то. Рећи ће да имам кугу.”
„Неће. Јемчим ти. Не, осим ако је стварно немаш.”
„Немам је.”
„Сигуран сам да је тако и скенирање мозга ће то потврдити. Веруј ми, Марлена. Молим те.”
Марлена пређе погледом од Џенара до Д'Обисонове и натраг. „И моћи ћу поново да изиђем на Еритро?”
„Разуме се. Колико год пута будеш желела. Ако си нормална — а уверена си да си нормална, зар не?”
„Сасвим уверена.”
„Онда ће то потврдити скенирање мозга.”
„Да, али она ће рећи да свеједно не могу више напоље.”
„Твоја мајка?”
„И докторка.”
„Не, неће се усудити да те спрече. Реци сада само да ћеш дозволити скенирање мозга.”
„У реду. Нека јој буде.”
Ренеј Д'Обисон стаде да се придиже.
69
Д'Обисонова је пажљиво проучавала резултате компјутерске анализе скенирања мозга, док ју је Џенар посматрао.
„Занимљиво скенирање”, промрмља Д'Обисонова.
„Знали смо то од почетка”, примети Џенар. „Она је необична млада жена. Питање је има ли какве промене?”
„Никакве”, рече Д'Обисонова.
„Звучиш разочарано.”
„Не почињи то поново, заповедниче. Постоји извесно професионално разочарење. Волела бих да изучим ствар.”
„Како се ти осећаш?”
„Управо сам ти казала…”
„Мислим, у физичком погледу. Јуче си имала необичан колапс.”
„Није то био колапс. Посреди је била нервна напетост. Не оптужују ме баш сваки час да желим да се неко озбиљно разболи — при чему још сви у то поверују.”
„Шта се догодило? Бол у желуцу?”
„Није искључено. Стомак, у сваком случају. И вртоглавица.”
„Да ли ти се то често догађа, Ренеј?”
„Не, не догађа ми се”, одврати она оштро. „Такође ме често не оптужују за непрофесионално понашање.”
„Била је то само једна узбуђена млада жена. Зашто си ствар тако примила к срцу?”
„Како би било да променимо тему разговора? Резултати скенирања њеног мозга не показују никакву промену. Ако је претходно била нормална, онда је то и даље.”
„У том случају, је ли твоје професионално мишљење да сме да настави са истрживањем Еритра?”
„Будући да, како изгледа, није претрпела никакав утицај, немам на основу чега да јој то забраним.”
„Јеси ли вољна да одеш корак даље и да је упутиш напоље?”
Д'Обисонова заузе непријатељски став. „Знаш да сам била на Ротору да се видим са Начелником Питом.” Није звучало као питање.
„Да, знам”, узврати тихо Џенар.
„Затражио је од мене да предводим нови пројекат чији је циљ да се изучи еритроска куга. Ово изучавање биће издашно потпомогнуто.”
„Мислим да је то добра замисао и да је твој избор за предводника пројекта сасвим у реду.”
„Хвала. Међутим, није ме наименовао за заповедника уместо тебе. Према томе, на теби је, заповедниче, да одлучиш да ли ће Марлени Фишер бити допуштено да изиђе на Еритро. Ја ћу се ограничити само на то да извршим ново скенирање мозга уколико се појаве знаци абнормалности.”