Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Па шта с тим?”
„Невоља је у томе што су прелази знатно опаснији од постојаног лета било кроз свемир или хиперсвемир. Не знам у којој су мери Роторијанци овладали хиперспацијалном теоријом, али сва је прилика да је то било у сасвим рудиментарном облику, будући да би иначе дошли до правог надсветлосног лета. У оквиру нашег пројекта, који се темељи на веома подробно разрађеној хиперспацијалној теорији, успели смо да установимо која дејства трпе материјални објекти приликом проласка из свемира у хиперсвемир и обрнуто.
Уколико је дати објекат тачка, он не трпи никакво напињање током прелаза. Ако, међутим, није тачка — онда увек постоји неки коначан интервал током кога је један његов део у свемиру, а други у хиперсвемиру. Ова околност ствара напињање — при чему његов обим зависи од величине објекта, његовог физичког састава, брзине преласка и тако даље. Чак и када је у питању објекат величине Ротора, опасност која се јавља само при једном прелазу — односно, при десет прелаза — сасвим је мала тако да се може занемарити.
Када Надсветлосни буде путовао надсветлосном брзином до Суседне звезде, сва је прилика да ћемо направити десетак прелаза, а можда и само два. Биће то сасвим безбедан лет. Са друге стране, приликом коришћења примитивнијих верзија хиперпогона, долази до милион прелаза током само једног лета, што повећава изгледе за кобно напињање.”
Фишер пребледе. „Јесу ли извесни изгледи да дође до тог кобног напињања?”
„Не, ништа није извесно. Све је ствар статистике. Неки брод може да прође кроз милион прелаза — или милијарду — а да се ништа не догоди. Са друге стране, такође је могуће да буде уништен приликом првог прелаза. Изгледи се, међутим, брзо повећавају са порастом броја прелаза.
Претпостављам да се Ротор отиснуо на путовање, увиђајући тек сасвим мало које се опасности јављају приликом прелаза. Да су више знали, никада не би кренули. Сасвим је, дакле, вероватно да су искусили некакво напињање које је могло бити слабо, у ком случају би без потешкоћа стигли до Суседне звезде, или пак снажно, што би их онда дошло главе. Према томе, тамо можемо затећи олупину, или можда ништа.”
„А могуће је и да затекнемо Насеобину која је преживела пут”, рече бунтовнички Фишер.
„Могуће је”, узврати Венделова. „Баш као што је могуће да ми доживимо напињање, иако су изгледи за то ништавни, да будемо уништени, те стога не нађемо ништа. Све што тражим од тебе јесте да будеш приправљен на могућности, а не извесности. Такође имај на уму да они који размишљају о овој ствари, без поуздане упућености у хиперспацијалну теорију, не могу очекивати да дођу до ваљаних закључака.”
Фишер ништа није одговорио. Утонуо је у дубоко и очигледно депресивно ћутање, док га је Венделова посматрала са осећањем нелагодности.
62
Станица четири учинила се Теси Вендел прилично необична. Изгледало је као да је неко саградио малу насеобину, али је опремио тако да садржи само лабораторију, опсерваторију и лансирну рампу. На њој није било фарми, домова и свега осталог што чини једну Насеобину, ма колико она мала била. Није била опремљена чак ни уређајима за окретање који би стварали прикладно псеудогравитационо поље.
Био је то, заправо, тек свемирски брод са мањим додацима. Иако је на њему могло стално да се живи, под условом да се обезбеди стални прилив хране, ваздуха и воде (постојале су могућности за извесно рециклирање, али то није било довољно), било је очигледно да нико сам не би могао овде дуго да опстане.
Крајл Фишер изрекао је опори коментар да Станица четири личи на старинске свемирске постаје из раних дана свемирске ере која се некако провукла у двадесет треће столеће.
У једном погледу, међутим, она је била јединствена. Са ње се пружао панорамски поглед на систем Земља-Месец. Из Насеобина које су орбитирале око Земље, два тела ретко су се могла видети у њиховом правом односу. Из Станице четири, међутим, Земља и Месец никада нису били размакнутији више од петнаест лучних минута; како је Станица четири кружила око гравитационог средишта тог система (што је приближно одговарало кружењу око Земље), променљиве шаре два света, како уцело виђених, тако и у фазама, као и променљива величина Месеца (већ у зависности од тога да ли се налази на Станичиној страни Земље или на супротној) представљале су непрекидно чудо.