Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
УЗЛЕТАЊЕ
61
Званично, имала је веома сложено име, али оно мало Земљана који су имали прилику да је помињу називали су је Станица четири. Из имена је непосредно происходило да су раније постојала три таква објекта — од којих се више ниједан није користио, будући да су били дословце раскомадани. Постојала је и Станица пет, али она никада није завршена, оставши коначно напуштена.
Највећи део житеља Земље тешко да је икада и помислио на Станицу четири која се лагано кретала око Земље орбитом што се налазила прилично далеко иза Месечеве.
Ране станице представљале су Земљине лансирне рампе за изградњу првих Насеобина, а онда, када су сами Насељивачи преузели посао прављења Насеобина, Станица четири требало је да се користи за летове са Земље на Марс.
Дошло је, међутим, само до једног таквог лета на Марс, будући да се испоставило да су Насељивачи у психолошком погледу знатно вичнији дугим летовима (живећи и иначе у световима који су представљали огромне затворене свемирске бродове), те им је Земља то и препустила уз уздах олакшања.
Станица четири сада се ретко користила у било коју сврху и одржавана је једино као Земљина одскочна даска у свемир, као симбол да Насељивачи нису били једини власници пространстава што су се пружала иза Земљине атмосфере.
Но, сада се поново јавила једна сврха Станице четири.
Један велики теретњак споро се кретао у њеном правцу, носећи са собом гласине (међу Насељивачима) да се припрема нови покушај — први у двадесет трећем столећу — упућивања земаљске екипе на Марс. Неки су сматрали да је циљ ове мисије само истраживање, други да се припрема васпостављање земаљске колоније на Марсу како би се заобишло неколико Насеобина на орбити око црвене планете; трећи су били мишљења да је у питању настојање да се, на крају, подигне мостобран на неком већем астероиду на који још ниједна Насеобина није истакла право.
Оно, међутим, што се уистину налазило на теретњаку био је Надсветлосни и његова посада која је требало да га поведе ка звездама.
Иако се Теса Вендел није мицала са површине планете већ пуних осам година, сасвим мирно је примила путовање свемиром, као што би то природно учинио сваки рођени Насељивач. Свемирски бродови били су, у начелу, знатно сличнији Насеобинама него планети Земљи. Управо стога, иако се Крајл Фишер много пута раније отискивао у свемир, сада се ипак осећао помало нелагодно.
Овога пута, напетости на теретњаку доприносило је још нешто поред неприродности свемира. „Не могу да издржим чекање, Теса”, рече Фишер. „Биле су нам потребне године да стигнемо до ове тачке; Надсветлосни је сада спреман, а ми и даље чекамо.”
Венделова га замишљено погледа. У почетку уопште није имала намеру да се оволико веже за њега. Све што је желела били су тренуци опуштања како би мало одморила ум преоптерећен сложеношћу пројекта и освежена и чилија вратила се на посао. Таква јој је бар била намера; но, на крају је испало нешто сасвим друго.
Сада је била беспомоћно везана за њега, тако да су његови проблеми постали и њени. Године његовог чекања на крају ће се зацело показити узалудне, а већ сада ју је забрињавао очај који ће га обузети после неумитног разочарења. Она је покушавала да разумно прелива његове снове хладном водом, да охлади његова прегрејана надања у поновно виђење са кћерком, али у томе није имала успеха. Напротив, током последњих година он је постајао све оптимистичнији у погледу те могућности — и то без неког очигледног разлога, односно бар јој тај разлог никада није објаснио.
Теса је у крајњој линији била задовољна (а и осећала је олакшање) што је Крајл жудео да види кћерку, а не супругу. Додуше, она никако није успевала да разуме ту жудњу за кћерком коју је видео још као бебу, али он ни овде није сам од себе давао неко објашњење, а она није хтела да испитује ствар. Уосталом, каква корист од тога? Била је сигурна да му кћерка није жива, да нико и ништа на Ротору није живо. Уколико се Ротор налазио у близини Суседне звезде, онда је представљао џиновску гробницу која је плутала свемиром, осуђена на вечно лутање — и без икаквих изгледа, осим невероватном подударношћу, да буде откривена. Ваљало се побринути око тога да Крајл Фишер некако издржи ударац који ће му бити задат када ова неумитна перспектива постане стварност.
„Предстоји нам само још два месеца чекања”, рече Теса удворички. „Највише два. Будући да смо чекали већ годинама, издржаћемо и та два месеца.”