Немезис

„Да, али из својих побуда, не из мојих. И не због Земље и њеног човечанства. И ја сам понекад аспида, знаш. Сигурна сам да Управник Танајама никада није имао сажаљења према било коме кога је сматрао својим непријатељем, нити да је икада попустио притисак његове ноге на противниковом гркљану. И још сам више сигурна у то да ни он не очекује милост ни од кога. Вероватно би таквог прогласио слабићем и презрео га.”

Фишер је и даље изгледао покуњен. „Па, колико ти је времена потребно?”

„Како то било ко може знати? Можда вечност. Чак и ако све буде напредовало по плану, не видим како би се ствар могла привести крају за мање од пет година.”

„Али зашто? Већ, практично, имамо надсветлосни лет.”

„Не, Крајле”, одврати неумољиво Венделова. „Не буди наиван. Све што имам јесте лабораторијски опит. Надсветлосном брзином могу да пренесем само мали објекат, пинг-понг лоптицу, чија маса деведесет одсто отпада на хиператомски мотор. Брод, међутим, са људима у себи, то је сасвим друга ствар. Морамо бити апсолутно сигурни, тако да је пет година крајње оптимистичка претпоставка. Рећи ћу ти да би, пре епохе модерних компјутера и свих симулација које они пружају, остварење оваквог пројекта за циглих пет година било апсолутно незамисливо. Па чак би и педесет година могло бити прекратко.”

Крајл Фишер само заврте главом и не узврати ништа.

Теса га је замишљено посматрала, па рече, готово раздражљиво: „Шта ти је, побогу? И ти се некуд журиш, зар не?”

Фишер рече благим гласом: „Верујем да си и ти, као и свако, нестрпљива да овај посао приведеш крају, али ја уистину жудим за практичним хиперсвемирским бродом.”

„Ти, више него други?”

„Да, управо ја.”

„Зашто?”

„Хоћу да одем на звезду-суседа.”

„Зашто?” Зурила је у њега. „Машташ о томе да почнеш нови живот са женом коју си напустио?”

Фишер са Тесом никада није разговарао о Евгенији, на било који начин, и није желео да се сада ухвати у замку која се над њим отварала.

„Тамо ми је кћер. Мислим да то можеш да разумеш. И ти имаш дете, сина”, додаде он брзо.

И било је тако. Беше премашио двадесету, њен син, похађао је Универзитет у Аделији и повремено је писао мајци.

Тесино се лице разнежи. „Крајле”, рече она, „не смеш допустити себи да се залуђујеш надама. Јемчим ти да су отишли на звезду-суседа, јер су већ тада знали за њено постојање. Уз пуки хиперпогон, међутим, до ње су им биле потребне преко две године. Не можемо бити сигурни да је Ротор преживео такво путовање. А чак и да јесте, изгледи да пронађе свет погодан за заснивање живота, на орбити око црвеног патуљка, врло су блиски нули. Да су и преживели дотле, можда су наставили путовање у потрази за неком погодном планетом. Куда? И како да их нађемо?”

„Претпостављам да су знали да није било наде да се око црвеног патуљка пронађе згодна планета. Зар онда не би били приправни да уведу Ротор на погодну орбиту око звезде?”