Пикник на обочине

— Али ви сте већ две године консултант комисије ОУН за проблеме Посете...

— Да, али ја немам никакве везе са проучавањем ванземаљских цивилизација. Ја и моје колеге у КОПРОПО заступамо међународну научну јавност кад је реч о контроли спровођења одлуке ОУН о интернационализацији Зона Посете. Грубо речено, ми пазимо да чудима, пронађеним у Зонама, располаже само Међународни институт.

— А да ли је још неко заинтересован за њих?

— Да.

— Вероватно мислите на сталкере?

— Не знам о коме говорите.

— Тако се код нас у Хармонту зову они лудо храбри момци који се, уз огроман ризик, убацују у Зону и доносе оданде све што пронађу. То је права нова професија.

— Разуме. Не, то је ван наше компетенције.

— Јасно; тиме се бави полиција. Али било би занимљиво чути, шта управо спада у вашу компетенцију, докторе Пилман.

— Материјал из Зона Посете стално доспева у руке неодговорних лица и организација. Ми се бавимо последицама тога.

— Може ли мало конкретније, докторе?

— Зашто не бисмо могли мало да разговарамо о уметности? Слушаоце би сигурно интересовало да чују моје мишљење о јединственој Гвади Милер.

— О, свакако. Али хтео бих да прво завршимо са науком. Зар вас као научника не привлачи да се и сами позабавите тим ванземаљским чудима?

— Како бих вам рекао... Па, да.

— Значи, можемо се надати да ће Хармонтовци једног дана видети свог славног земљака на улицама родног града?

— Није искључено.