Немезис
- Автор: Асимов Исак
- Год: 2014
- Язык: боснийский
- Год: Поларис
- Переводчик: Зоран Живковић
- Жанр: Научная фантастика
Электронная книга - «Немезис». Краткое содержание книги:
Аннотация
Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.
Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.
Исак Асимов
„Онда мора бити нека од наших.”
„Не, није. Проверили смо. Летелица, ван сваке сумње, није роторијанског порекла. Осматрачка служба можда није била вољна да те о томе обавести, али она добро ради свој посао. Ниједан од наших компјутера није био коришћен у изградњи такве летелице, а једна слична летелица никако није могла бити изграђена без помоћи компјутера, бар у некој фази.”
„И, шта закључујеш на основу тога?”
„Да није реч о роторијанској летелици. Да долази однекуд, са неког другог места. Све док су постојали и најмањи изгледи да је летелица наша, да потиче из нашег система, моји су момци остали тихи, не желећи да те узнемиравају, у сагласности са твојим налозима. Међутим, пошто се недвосмислено испоставило да није нека од наших, обавестили су мене, напоменувши да би и ти то морао знати, мада они сами нису желели да ти поново шаљу извештај. Знаш, Јанусе, после одређене границе, твоја страховлада извргава се у своју супротност.”
„Завежи”, добаци му Пит џандрљиво. „Како би та летелица могла бити нероторијанског порекла? Одакле би могла потицати?”
„Претпостављам да нам стиже из Сунчевог система.”
„Немогуће! Брод тих димензија, са шест чланова посаде, не би могао начинити тај пут, од Сунчевог система довде. Чак и уз хиперпогон, а сасвим је замисливо да њиме већ располажу, шесторо људи у тако скученом простору, са две године лета пред собом, не би стигли живи до краја пута. Могуће је да су нашли такву изузетну посаду, добро обучену и невероватно прилагођену задатку, која би превалила тај пут и привела га крају бар делимично здравог разума, али нико се у Сунчевом систему не би смео упустити у такав ризик. Само би нека Насеобина, самодовољни свет са људима свиклим на такве услове од рођења, можда била у стању да обави међузвездано путовање са срећним исходом.”
„Без обзира”, није попуштао Леверет. „Пред собом имамо неку малу летелицу нероторијанског порекла. То је чињеница, Јанусе, и уверавам те да немаш другог избора до да то тако и прихватиш. Шта је твоје мишљење, одакле би могла доћи? Најближа звезда је Сунце, што је, такође, чињеница. А ако нам не стиже са Сунца, онда стиже из неког другог звезданог система, што уједно значи да путује неупоредиво дуже од пуке две године. Уколико се, међутим, путовање од две године тешко може преживети, све преко тога је, слажем се, сасвим сигурно немогуће.”
„Претпоставимо да летелица није уопште људског порекла”, рече Пит. „Рецимо да су у њој неки другачији облици живота, другачије психологије, који могу да издрже дуготрајна путовања сабијени у малом простору.”
„Или, рецимо да су оволицни.” Леверет одмери неколико центиметара између свог палца и кажипрста. „Можда, у том случају, то возило представља њихову Насеобину. Ипак, не верујем у то. Овде није реч о некој туђинској раси. Нису у питању 'мали зелени'. Летелица не потиче са Ротора, али јесте дело људских руку. Будући да очекујемо да туђинске расе буду сасвим другачије од људске — и летелице би им, природно, морале бити потпуно различите од наших. Ова летелица је људског порекла, чак са серијским ознакама исписаним на трупу — и то земаљском азбуком.”
„То ми сад кажеш!”
„Нисам сматрао неопходним да то раније поменем.”
„Нека летелица и буде дело људских руку”, прихвати коначно Пит, „али можда је сасвим аутоматизована. Можда јој посаду чине роботи.”
„Могло би бити тако”, сложи се Леверет. „Треба ли је, у том случају, уништити? Ако на броду нема људи, не поставља се никакав етички проблем. Истина, уништаваш нечију имовину, али, на крају крајева, реч је о уљезима.”
„Управо о томе и размишљам”, рече Пит.
Леверет се широко насмеја. „Немој! Ово возило није путовало пуне две године кроз свемир.”
„Како то мислиш?”
„Зар се не сећаш стања у коме се Ротор налазио када смо коначно стигли овамо? Ми јесмо провели више од две године на путовању, али половину тог времена били смо у нормалном свемиру, крећући се тек нешто мало спорије од брзине светлости. При тој брзини, површина Насеобине била је сва избраздана услед судара са атомима, молекулима и честицама прашине. Колико се сећам, било нам је потребно подоста времена за оправке и глачање. Зар се не сећаш?”
„А овај брод?” упита Пит, не замајавајући се присећањем.
„Сав блиста, као да није прешао више од неколико милиона километара при нормалним брзинама.”
„Немогуће! Престани да ме замајаваш тим смицалицама.”
„Није немогуће. Неколико милиона километара и јесте раздаљина коју је тај брод превалио при нормалној брзини. Остатак — кроз хиперсвемир.”
„О чему то говориш?” Питово стрпљење беше се опасно истањило.