Tahmasib [Стажеры - sh]

„A možda one nama uopšte ne smetaju“, reče on, „već mi jednostavno smetamo njima…“

„A?“ progunđa Penjkov.

„Predlažem radnu hipotezu“, reče Mati. „Leteće pijavice su razumni starosedeoci Marsa, iako se za sada nalaze na niskom stadijumu razvitka. Mi smo zauzeli rejon u kome se nalazi voda i one imaju nameru da nas odatle oteraju.“

Penjkov ga zaprepašćeno pogleda.

„Pa šta“, reče. „Moguće je i to.“

„Diskutuj sa njim, počni da se protiviš“, reče Sergej. „Inače neće moći da uživa u svojoj hipotezi.“

„Sve govori u prilog mojoj hipotezi“, nastavi Mati. „One, pijavice, žive u podzemnim gradovima. Napadaju uvek sa desne strane, jer im je takav tabu. I… hm, hm… uvek odnose sa sobom svoje ranjenike…“

„Felikse“, reče Sergej, „molim te, sravni ga sa zemljom, zajedno s tom njegovom hipotezom.“

Feliks reče:

„Takva hipoteza je već postojala.“ Mati zaprepašćeno podiže obrve. „Davno. Pre nego što je bila ubijena prva pijavica. Sad se postavljaju mnogo interesantnije hipoteze.“

„No?“ upita Penjkov.

„Dosad još niko nije objasnio zašto pijavice napadaju ljude. Nije isključena mogućnost da je to njihova stara navika. Postavlja se pitanje: da na Marsu možda ipak ne postoji rasa dvonogih uspravnih bića?“

„Postoji“, reče Sergej. „Već punih trideset godina.“

Feliks se osmehnu.

„Možemo da se nadamo da će nas pijavice odvesti do te rase.“

Izvesno vreme su svi ćutali. Mati je sa zavišću posmatrao Feliksa. On je uvek zavideo ljudima pred kojima su stajali takvi zadaci. Pratiti i pronalaziti leteće pijavice — to je odista interesantan posao, a ako se uz to postavlja i ovakav zadatak…

…Mati je u mislima pretresao sve interesantne zadatke koje je morao da rešava tokom poslednjih pet godina. Najinteresantnije od svega je bilo konstruisanje diskretnog tragača-lovca na hemostazerima. Patrolna kamera se pretvarala u ogromno znatiželjno oko, koje je pratilo pojavu i kretanje ‘stranih’ svetlosnih tačaka na noćnom nebu. Serjoža je jurio po noćnim dinama, paleći s vremena na vreme baterijsku lampicu, a kamera je bešumno pratila svaki njegov pokret… Pa šta, pomisli Mati, i to je takođe bilo interesantno.

Sergej najednom ljutito reče:

„Mi odista ništa, ništa ne znamo!“ Penjkov prestade da srče kafu i pogleda ga.

„I kako u stvari i ne želimo ništa da saznamo! Dan za danom, dekadu za dekadom, mi lutamo, zagnjureni do ušiju, u razne svakodnevne probleme… Zagnjurili smo se preko glave u elektroniku, kvarimo sumatore, popravljamo sumatore, crtamo grafikone, pišemo člančiće, izveštajčiće. Odvratno!“ Uhvati se za obraze i snažno protrlja lice. „Odmah iza ograde, na hiljade kilometara pružio se potpuno nepoznat, tuđ svet. Kako bih samo želeo da pljunem na sve i odem kud me oči vode kroz pustinju, da potražim pravi posao… Sramota, momci. To je smešno i sramno: sedeti na Marsu i dvadeset i četiri časa dnevno ništa ne videti, osim blink-registrograma i turobne fizionomije Penjkova…“

Penjkov meko reče:

„A ti pljuni, Serjoža. I idi kud te oči vode. Zatraži da te prebace graditeljima. Ili, recimo, Feliksu.“ Okrete se prema Feliksu. „Da li ćete ga uzeti?“

Feliks sleže ramenima.

„Ma ne, Penjkove, stari prijatelju, to neće pomoći.“

Sergej, stegavši usne, zavrte svetlom glavom. „Treba nešto umeti. A šta ja umem?

Da popravljam blinke… Brojim do dva i integriram na maloj mašini. Kraulerom umem da upravljam, ali i to ne profesionaino… Šta još umem?“

„Umeš da kukaš profesionalno“, reče Mati. Zbog Serjože, i sam se pred Feliksom osećao nezgodno.

„Ja ne kukam. Ja sam besan! Kako smo samo samozadovoljni i ograničeni! I odakle to najednom? Zašto se smatra da je važnije pronaći mesto za opservatoriju nego preći planetom po meridijanu, od jednog pola do drugog? Zašto je važnije tražiti naftu nego otkrivati tajne? Šta, zar nafte nemamo dovoljno?“

„A ti, nemaš dovoljno tajni?“ upita Mati. „Sedi, onda, i reši ograničeni te-zadatak…“

„Ali ja neću da ga rešavam! Dojadilo mi je da ga rešavam, moj dragi Mati!

Dojadilo! Ja sam zdrav, jak momak, ja eksere mogu da savijam prstima… Zašto ja moram da sedim nad tim prokletim papirićima?“

Zaćutao je. Ćutanje je bilo teško i Mati pomisli da ne bi bilo loše da promeni temu, ali — nije znao kako to da učini.

Nataša reče:

„Ja se sa Serjožom uopšte ne slažem, ali to je tačno — mi smo se zaglibili u svakodnevnicu. I ponekad je čoveku tako krivo… No, neka to ne budemo mi, ali neka se neko odista počne da bavi Marsom, kao novom Zemljom. Jer, Mars ipak nije ostrvo, pa čak ni kontinent, terra incognita, to je planeta! A mi trideset godina sedimo tu tiho i plašljivo, šćućureni uz vodu i raketodrome. I smešno je koliko nas je malo ovde. To je odista šteta. Sedi tamo neko u upravi, neki pobeleli starac sa borbenom prošlošću i mrmlja: ‘Rano je još, rano’.“

Kad je čuo reč ‘rano’, Penjkov se trgao i pogledao na sat.